Пише: Красменко Кулаш, Мелбурн
Два млада Аустралијанца, Ендрју Чен и Мјуран Сукумаран су имали хиљаду избора пред собом, од свих тих многобројних животних опција они су свјесно и срачунато одабрали да шверцују велике количине хероина у пријатељској, муслиманској земљи у којој је то строго забрањено. И врапци на грани знају да Индонезија, Малезија, Сингапур, Тајланд и многе друге земље југо-источне Азије, због растућих проблема са шверцом и уживањем опојних дрога имају драконске законе по питању шверца илегалних дрога. Сад ће сву снагу тог строгог али правичног закона на својој кожи осјетити два млада Аустралијанца, јер су смишљено, опуртунистички прекршили законе земље која им је указала гостопримство. Индонезијски предсједник Џоко Видодо је чврст и одлучан у својој намјери да спроведе слово закона своје земље, према свим оним који се усуде да прекрше тај закон. Иако се никад нисам веселио туђој несрећи, лично у овом случају мислим да је индонезијски предсједник Видодо потпуно у праву, Чен и Сукамаран су одабрали пут криминала и тиме ултимативно запечатили своју судбину. Заслужена казна за њихово непочинство у Индонезији је смртна казна и иако је ријеч о нашим земљацима, потпуно признајем право индонезијским законодавцима да спроведу извршење казне, јер једноставно цијена се мора платити ако се огрјешиш о законе земље домаћина.
Нажалост за разлику од Индонезије, овдје у Аустралији ми немамо смртну казну за починиоце тешких кривичних дјела. То врло добро зна и крволочна бештија Шон Прајс, који је без икаквог повода крвнички искасапио наше српско чељаде Машу Вукотић и зато се онако сатанистички кревељи у објективе камера са испруженим средњим прстом. Погани кукавица тим подлим актом се напросто смије у лице аустралијској држави, власти, цијелом легалном систему али и свима нама, као да хоће да нам каже “Ко вас све заједно ..бе, убио сам je, узео сам невини људски живот и не можете ми ништа”. Ово тврдим јер викторијанска полиција је непосредно послије хапшења Прајса објавила детаље, да је Машин крволок био стари знанац полиције и да је већ раније починио многобројна тешка кривична дијела. Дакле, они су једноставно признали да је Машин убица као бијесно псето, већ дуже времана вршљао по Мелбурну и околини. Пљачкао, тукао, злостављао, отимао, силовао, да би на крају и убио, јер једноставно ова држава има један мањкав, накарадан кривично-правни систем, гдје криминалац има више права од његових невиних жртава. Зашто је у овој ко бива “демократској земљи”, у пракси тако маловалентан систем права који ради против поштених и мирних грађана а у корист криминалаца и убица, је врло тешко објаснити.
Иако скромног правничког знања, дакле тотални лаик који се врло слабо или никако не сналази у легалистичко-правном лавиринту, добар дио живота сам провео проучавајући карактер и природу односа између грађанина и државе. Тако да сигурно могу да тврдим да се уговор између народа или плебса са државом заснивана на двије кључне ствари, у већој мјери на међусобним интересима те у мањој мјери на међусобном поштовању. Такође знам, да кад једна од интересних страна престане да поштује или испуњава уговор, она друга страна има свако право да то објелодани и опомене народ да је изигран и преварен. И управо то хоћу да кажем у овом тексту: Наша држава, власт, полиција и политичари су апсолутно заказали у своме послу за који су добро плаћени. Пустивши ову крволочну животињу Прајса, да се слободно креће и живи тако што ће одузимати и упропашћавати животе других, држава се огрјешила о све нас и прекршила основне постулате дјеловања власти у складу са законом. Кад се то деси, да власт, односно полиција отворено признају да је овај крволок био на слободи упркос његовој богатој криминалној прошлости, онда та власт губи сваки легитимитет и поштовање народа. Форма ме уопште не интересује, суштина проблема зашто је правна држава у Аустралији осмишљена тако да ради противно народној и Божијој вољи, лежи у чињеници да су снаге анти-Христа преотеле, окупирале систем права и правде ове државе. Звући поражавајуће, али је истинито, у аустралијским судовима, тужилаштву или адвокатским коморама нема више мјеста за вјерујуће, часне, моралне, кредибилне стручњаке, данас је пуно важније бити члан неке масонске ложе, тајновитог ватиканског реда или носити јамалку или шеширић на глави и то ће ти гарантовати високу позицију у суду, тужилаштву или државној адвокатској канцеларији. Да не гријешим душу има ту мала шачица часних судија и адвоката на релативно важним положајима, који су искрени сљедбеници устава, државе и закона и они служе ту државу одано мислећи и вјерујући да служе Бога, државу, народ, заједницу а уствари несвјесно служе ђавола. Опрости им Боже, не знају шта раде.
Могао бих сатима, можда и данима да набрајам разно-разне разлоге који су од аустралијског кривично-судско-правног система консенквентно створили својеврсну карикатуру. Сигуран сам да бих могао написати један дугачак и квалитетан есеј о једном јадном и урушеном систему вриједности, гдје су злочин и казна, убица и жртва, те правда и неправда сведени на куповну моћ жртве или злочинца. Сложићете се да није више ни важно која је страна у питању, јер смо сви ми свједоци да у западном правном циркусу као у заосталим афричким и централно-америчким земљама, пара врти гдје бургија неће. Једноставно у државама неолибералне демократије гдје се све посматра и мјери кроз призму материјалног, ко више да пара и може да плати кварнијег, домишљатијег адвоката који зна да злоупотреби мањкавости и недостатке закона, он има монопол на правду.
Примјера ради, овај биједник Шон Прајс се изазивачки, пркосно церека са испруженим средњим прстом. Он то чини јер зна да ће добити државног адвоката да га брани бесплатно, да ће добити удобну, топлу ћелију са редовна три оброка коју ће плаћати порески обвезници. Пошто је релативно млад, овој људској сподоби ће се вјероватно понудити и обезбједити програм за рехабилитацију. Зликовац ће у склопу те “хумане” рехабилитације имати и право на лични компијутер у ћелији, да се школује, да вјежба у теретани и разно-разне друге бенефиције које ће финансирати држава, односно сви ми. Има ли ту и п од правде? Апсолутно не. Гдје се то загубила људскост, морал, етика, право, правда, политички кредибелитет на који се сваки дан позивају носиоци власти илити властодршци. Док се Машином убици буде пружала друга шанса, њени родитељи и фамилија ће пролазити кроз страшну емоционалну голготу и наша Маша ће да труне у земљи, зелена трава, лишће и маховина ће прекрити њено гробно мјесто. Наша је људска и морална дужност да као заједница никад не дозволимо да Машину несрећну смрт прекрије вео заборава. Вјечнаја памјат, мали српски анђеле.
