[dropcap font=“0″]П[/dropcap]рви септембар 1987. године и први час у учионици чувене Земунске гимназије. Прва постава, страшна екипа старијих професора од Цујкета, Гркинића, Грабовке, Грозде, Бурцовке, Јогија, Фекија, Локнерке до Галкине, Хајманке, Владе Марковића, Винцеа, легендарног Раше. Били су изузетно цењени, али и страх и трепет за бројне генерације. Чекали су и нас, заморчиће најновијих школских реформи. Од бројних профана од којих су клецале ноге, наше И-2 добило је необичног разредног старешину. У учионицу је ушао старији човек. У једној руци носио је дневник, а у другој грамофонске плоче. „Ја сам Милета Сајић,“ рекао је и укључио грамофон и пустио озбиљну музику. Класика нас је збунила, мелодије су се ређале, а он је ћутао и гледао нас. Био је то необичан сусрет за гимназијом, али и професором Сајићем. Али сусрет који ће нам дефинитивно променити животе и увести нас у неки сасвим другачији свет. Свет у којем је одрасла последња предратна генерација.
Професор Сајић водио нас је редовно на концерте на „Коларац“, у биоскопе, позоришта, на изложбе, књижевне вечери… Од почетне збуњености па и подсмеха, постали смо „редовни“ на свим важнијим културним дешавањима у граду. Саја нас је упознао са Момом Капором и бројним знаменитим Београђанима, а заинтересоване за право, међу којима сам био и ја, водио је на састанке чувеног Форум Романума, који је водио професор Сима Аврамовић, данас декан Правног факултета. Са Милетом смо једини из целе школе ишли на необичну екскурзију на Рајац и провели се незаборавно. Саја је живео у неком свом свету, није марио за наше изостанке. Све их је правдао. Временом смо из поштовања сами престали да бежимо са часова. Овом необичном професору у слободне време смо помагали да утовари угаљ у двориште његове скромне кућице на Душановцу, а онда смо онако гарави јели сендвиче, слушали класику и причали о филозофији, музици и историји. Али и о томе шта ћемо и где ћемо у животу. Ми, београдски мангупи, одрасли на бетону велеграда…
Милета је још у наше време отишао у пензију. Путеви су нам се разишли. Али смо га често, ми гимназијалци, спомињали. Онда сам јуче видео у читуљама. Кратко и скромно обавештење, уосталом какав је и он био, да је преминуо.
Враћам се на моје одрастање и школовање. Гледам данашњи систем образовања. Гледам данашње генерације. И оно што се може назвати школом. Да ли би Милета уопште могао да уђе у учионицу, укључи грамофон и цео час са ђацима слуша Бетовена или Чајковског, а да не буде предмет подсмеха, да не осване као „атракција“ на друштвеним мрежама или на Јутјубу? Или да неком бахатом клинцу досади класика, па из свог таблета да „груне“ неку своју „класику“? Да ли би заиста ови клинци пристали да иду на све ове културне догађаје и да притом макар на неко време искључе мобилне телефоне?
Заувек нас је напустио овај необични професор Земунске гимназије. Педагог, музичар, филозоф… С њим је нестало једно време. Ипак, оставио је за собом генерације ученика. И научио нас многим стварима. Једна је најважнија – будимо људи. Да, будимо људи. А то је данас изгледа толико тешко.