• Када једина српска узданица у одбрани виталних националних интереса, територијалног интегритета, одједном постаје извор додатних проблема драматургу званом председник државе, онда то више говори о њему и нама него о оном ко је додатни проблем тобоже изазвао

У време када смо одрастали мислећи да је „бело увек бело“, а оно што је суро и држи уши усправно увек вук, нисмо могли ни сањати да ће доћи нека нова времена која ће се звати „модернима“ и у којима неће бити нимало необично што су сви темељи наше спознаје уздрмани и зато постали несигурни, и што је све сада предмет слободне воље и избора. Бело може да буде бело али може да се сматра и шареним, сивим, у неком случају чак и црним. Кад вас „погоде“ каквом жешћом будалаштином наравно да ће вам сунчано подне одједном постати црно као најмрачнији тунел, али јавно изговорене будалаштине, најчешће у форми невероватних лажи постале су у таквој мери свакодневица да више и немамо право користити шок изазван њиховом појавом као оправдање за властито понирање у дубине трауматизованог стања. За вука је везана још једна посебно радо помињана пословица која каже да „длаку мења али ћуд никада“, па ћемо јој се вратити.  Такво испољавање „слободне воље“, међутим, неизоставно је суштински повезано са другом „квалитетом“ поменутог модерног времена, одсуством елементарног осећаја за стид. Фројд је рекао да је неприкосновен знак нечије глупости одсуство срама, па се чини да сходно овом принципу данас чак и многи наизглед паметни људи, само зато што су на водећим државним функцијама, постају неописиви глупаци јер им је у опису посла да не смеју осећати срам због гадости које изговарају као део политичке реалности наметнуте често од истинских будала које се од њих разликују по томе што су се успели на доминантнију позицију, па ови морају послушно понављати изречене глупости, без обзира слагали се с њима или не.

Тема „Украјинске кризе“ толико је овладала свакодневним животом да је надјачала чак и све остале теме животно важне и суштински значајне за свакодневни живот, да није чудно што је показала такву врсту способности властитог увећавања уз коју потентност и није потребна. Публика је до те мере изложена оној специфичној активности која претходни свакој оплодњи да се с правом може и одрећи задовољства као спаса и за најсиромашније, да рађање свакојаких подтема као наставка оне главне и толико плодне и није неко чудо. Али ипак још увек нормалан човек, ма колико био излуђен количином и интензитетом свакодневног залуђивања којем је изложен, не може а да не остане запахнут неким новим таласом за који се потајно надао да га ипак неће погодити. Или не тако брзо у односу на претходни. Лаж, обмана, срам или његов недостатак, цинизам, двоструки стандарди, лупештво, скандалозност. Треба ли још? А све се спојило у фантастичан садржај баре као идеалне сплачине за брчкање ликова чија морална структура не заслужује ваљда ни блато. Превише делује племенито.

Почело је од сусрета руског председника Путина и генералног секретара УН Гутереша. Ништа посебно, још мање револуционарно, понајмање оптимистично. Разговор разговора ради, па је зазвучало симпатично кад је Путин подсетио на „епицентар модерног хуманистичког стваралаштва које ће од међународног права дефинитивно направити септичку јаму, са свим припадајућим смрадовима и осталим одвратним посљедицама“. Наравно, реч је о Косову и одговору Међународног суда правде у Хагу на велеумно питање смишљено у глави Вука Јеремића и/или његове екипе, а везано за супротстављеност шиптарске декларације о независности са међународним правом. Само најминималнији проценат људске интелигенције, уз још минималније познавање стања ствари био је више него довољан да се закључи како је Путин, кад је већ вода дошла до грла, одлучио да у свој дипломатски речник уврсти и мало цинизма. Отприлике, кад сте тако здушно подржали незаконито проглашење косовске независности, сад ћемо и ми исто тако да признамо независност Донбаса. Јасно да јасније не може да буде. Уосталом, касније су исто потврдили и стручњаци попут Александра Павића, др Мише Ђурковића и ини. Али, не лези враже, колико сутрадан после Путинове игранке са Гутерешом од које је овом скоро позлило, јавио се сложни хор српских таблоида, оних што су заборавили да нису више део Социјалистичко савеза и да није њихово да иду по мишљење у ЦК. Сви до једног устврдише да је „Путин издао Косово“, „издао Србију“, „оставио нас на цедилу“, опет нам показао колико смо наивни… Све лаж до лажи, накарадност до накарадности! Узалуд је и сам руски амбасадор у Србији Боцан-Харченко изричито потврдио да Русија не мења своју подршку Србији наспрам Косова.

Где је  „таблоидни ЦК“ данас и одакле се муљ српског новинарства напаја бистром водом провиђења не би ли се бар на час опрао од гомиле бизарности и будалаштина којима увесељава демократском стварношћу омамљени пук, постало је јасно реткима којима није било већ одавно, када је пред камере и свеколику јавност Србије стао нико други до председник Александар Вучић. Поред осталог изашавши са тврдњом да је управо због спомињања Косова у контексту „украјинске кризе“ руски председник Путин значајно отежао ионако тешку позицију Србије! Јер, како рече председник Србије, сада ће ови са Запада да притисну још јаче захтевајући од Србије признање Косова да би тај аргумент избили Путину из руку. Феноменална идеја, констатација равна Теслином изуму бежичног преноса енергије! При чему је веровати одушевљењу аутора ових редова управо колико и Путиновој срећи због Западне подршке проглашењу косовске независности.

Свако има право да верује у што жели и што му се свиђа, али постоје и стручњаци за одређене области, они уцењени, купљени и покварени, као и они независни, са међународним поштовањем и дугогодишњим кредибилитетом објективних и непоткупљивих интелектуалаца. У овом случају сва је прилика да посматрач и не мора да буде стручњак да би поново схватио да бело не може да буде црно, осим ако смо одлучили да се блесавимо и свесно глумимо неког новог Шолца, Бербокову, Џонсона или Бајдена, или у најмању руку нову немачку министрицу одбране која у сред Београда и пред нашим председником прича о „украјинској борби за слободу“!

Председник Србије има право да прича и мисли што год хоће, али не би било лоше да дошапне својим острашћеним подрепашима из таблоида да је његово извлачење преко Путинових леђа ништа друго до покушај скидања бар дела терета са властитих. Да ли је и колико бедно, нека процени свако за себе, не би требало да је тешко. Путин, наиме, помињући Косово, није ни наговестио, камоли најавио признање те лажне државне творевине, још мање одустајање од принципијелне, ма колико било тешко, подршке територијалном интегритету Србије. Ни говора, ни у најлуђем сну, нема најаве да би Путин и помислио на некакву трговину са Западом по принципу ја вама одустајање од Косова, ви мени од Крима и Донбаса.

Председник Србије устврдио је, онако успут, да му „није нимало чудно што руски председник тако наступа јер штити руске интересе“. Да, заиста, не би требало ником да буде чудно што руски председник штити руске интересе, иако би љубитељи међународног права и демократије као политичког система који је у име хуманости и људских права изродио десетине локалних ратова од Другог светског рата на овамо а да нико за сва зла и милионе изгинулих цивила није ни помислио да бар делимично рачун испостави управо поменутом „демократском систему“ као оквиру и основи за доношење одлука са далекосежним последицама и крвавим успоменама које бледе брзином нестанка радиоактивног зрачења. Па ипак, ризиковаћемо прибијање уз стуб срама тврдњом да руски председник помињањем Косова уопште није штитио руске интересе! Или бар не превасходно руске! Напрегните мало властите ганглије па ћете лакоћом пролетног лахора схватити да је Путинова констатација везана за пресуду Међународног суда правде у Хагу којој су се на Западу сви веселили и сви је подржали, исто што и примедба да Месец још увек кружи око Земље. Колико на срећу и задовољство Руса, толико и свих других становника ове тужне планете. Ни мање, ни више! Да је среће и само мало присуства раније поменутог стида који је на Западу одавно ишчезао, Путинове речи посвећене Косову могли би да понове и Шолц, и Џонсон, и Бајден лично, а надасве Гутереш. Уосталом, и Резолуција 1244 недвосмислено говори о територијалном интегритету Србије, а којег без Косова нема.

Суштински интерес Србије, интерес који је светиња сваке државе без чијег поштовања бива покренуто питање самог њеног опстанка, а реч је о територијалном интегритету, бесрамно је угрожен од стране НАТО-а и превасходно земаља ЕУ, под вођством САД. Истовремено, једина чврста и бескомпромисна одбрана Србије и њених виталних интереса била је и остала Русија. Рећи да је једном изјавом руски председник позицију Србије отежао у односу на оне који већ деценијама Србију разваљују и који би да је виде у границама оне преткумановске а свакако пашалука, ако и толико, најблаже речено је некако… сплачињаво. Можда и бестидно, политикантски, нелогично, претерано, заглупљивачки. Могло би у једном једином случају да буде и оправдано, само ако је оваква реторика део договора Вучића са Путином, е не би ли се бар мало двоглавом сатанином чудовишту из Вашингтона и Брисела понудило најдражег нектара у облику српско-руског чангризања и међусобног оптуживања. Ма како неубедљиво деловало.

Напокон, поново се враћајући на чињеницу да Русија не мења своју политику према Косову и Србији, јасно је да Путин може да говори што хоће или да не каже ништа а да све остаје онако како је и било. Мало сарказма на рачун Западњака и њихове чувене истинољубивости, миротворства и бриге за нејаке, никад није на одмет, посебно не сад. Повлачили паралеле између Косова и Донбаса или не, ништа се неће променити, посебно не у ситуацији до те мере нарушених односа између НАТО-а и Русије, да ни употреба тактичког нуклеарног наоружања није више нимало немогућа мера заштите руских националних интереса. То је оно право, свиђало се неком или не, кад се изађе на линију нацистима и припадајућем белосветском олошу, укључујући и српске ученике из бљутаве „паланачке школе“ Радомира Константиновића, самоуверене антифашисте који не чују ништа од властите буке, да би тако заглувљени бивали и све заглупљенији, неспремни да виде даље од властитог носа. А кад би смогли снаге да се само на тренутак отргну ланцима своје постмодернистичке острашћености, и уместо бескрајног понављања како је „Русија извршила агресију на међународно признату државу каква је Украјина“ и како десетине много горих агресија Запада на челу са САД није оправдање за ову, сетили би се да историјско искуство говори како сваки покрет Русије против нацизма природно завршава не на обали Дњепра, већ у – Берлину! При чему је данас Берлин метафорично, као центар нацизма, пре у Вашингтону и Бриселу, а најпре у Лондону! Рату се нико паметан и нормалан не радује, али вечно угађање злу које христољубље проглашава највећим непријатељем и најављује му рат до истребљења, једном мора престати као једина алтернатива самоуништењу.

У време тек на тренутак примирене свеопште хистерије на рачун „опаких Руса који су се усудили да прекрше међународно право ушавши на териториј друге суверене земље без одобрења Савета безбедности УН“, дешава се пред нашим очима рађање новог случаја. Соломонска острва пацифички су архипелаг удаљен неких две хиљаде километара од Аустралије, а дванаест од обала САД. Суверена земља која као и Украјина има право да бира с ким ће и како градити пријатељство, склапати међународне уговоре, тражити пут остварења својих легитимних циљева зарад бољег живота свог иначе врло сиромашног становништва. Ових дана откривено је да су власти Соломонских острва склопиле полутајни уговор са Кином, уговор по коме им је Кина обећала помоћ у изградњи административног и полицијског система. Аустралија и САД су на сам помен ближе сарадње пацифичке државице реаговале врло нервозно, а Американци су, треба ли рећи у свом добро познатом стилу, најавили карактеристично хуманистичку интервенцију, све са употребом војске и демонстрацијом најгрубље могуће силе. За очекивати је да ће српски елитни тим за заштиту међународног права, са проф. Ивом Висковићем, др Миланом Ст. Протићем, Сузаном Грубјешић, Дарком Обрадовићем, Зораном Остојићем и њиховим вјечним тренером Латинком Перовић, искористити прву прилику да Аустралији и САД очитају лекцију на тему поштовања норми понашања у међународним односима. Не буду ли довољно уверљиви, могу лако потражити додатну помоћ од величина попут новоименоване амбасадорке Србије у Хрватској Јелене Милић, неуништиве хероине свих бораца против српских злочина, стварних и измишљених, Наташе Кандић и десне јој руке Соње Бисерко. Ако ово одабрано друштво не објасни председнику Вучићу гдје је алтернатива евроинтеграцијском лудилу без краја и конца, тешко је и замислити да ће у тој мисији успети било ко други. Сваки добронамерник пожелео би му уместо ритуалног вешања о први лустер, духовно окрепљење у каквом манастиру. Тамо и вук зна да промени ћуд, за длаку није ни важно.

Слободан Грба

Бивши дугогодишњи главни уредник „Српског гласа“