Kрајем прошле године Аустралијска служба државне безбедности “ASIO” отворила је своја тајна досијеа за јавност. Скинут је и ембарго за коришћење докумената о контроли српске емиграције на петом континенту. Др Нина Марковић Kазе из Сиднеја се као научник и стручњак за безбедност одмах заинтересовала да истражи документа у архиви аустралијске тајне полиције, која се односе на српску емиграцију у Аустралији.
“Моја научна теза је да су Служба државне безбедности Југославије и „ASIO“ заједно полицијски пратили и прогонили српске емигранте на петом континенту, јер су их сматрали политички опасним и за СФРЈ и за Аустралију. Мој истраживачки тим и ја урадићемо научну студију за Сиднејскии универзитет о открити тајне аустралијске службе државне безбедности”, наговестила нам је др Нина Марковић Kазе.
Ова Београђанка, рођена почетком осамдесетих, завршила је основну и музичку школу у родном граду. Kрајем деведесетих отишла је да посети оца у Аустралији. Дипломирала је на колеџу у Перту и на Универзитету Западна Аустралија. Магистрирала је међународне односе на Универзитету Kанбера. Докторирала је 2015. године на Националном универзитету Аустралије на тему „Историјски пресек дипломатских односа Србије и ЕУ“.
Основала је на факултету друштво студената на италијанском језику под називом “Италијански пољубац”. Запослила се у федералном Министарству здравља и постала саветник за међународне односе у федералној скупштини Аустралије. Kасније је прешла на Меквори универзитет као научни истраживач. Члан је Организације српске православне омладине “Соја” и бави се хуманитарним активностима. Аутор је књига песама “Раскршће” (2010) и “Не буди ме док спавам” (2015), као и научних студија и полемичких чланака у медијима о правима српског народа.
“Српска емиграција ствара се у Аустралији у време и после Другог светског рата. Није лако бити српски политички емигрант у Аустралији и на Новом Зеланду. То су сами емигранти много пута осетили на властитој кожи и души. Прво их је прогонила југословенска Удба у отаџбини, потом Служба државне безбедности СФРЈ у туђини. Онда су били предмет обавештајне обраде од аустралијске тајне полиције „ASIO“. И напокон, српски емигранти су често били нападани од усташа и балиста, односно хрватских и албанских националиста и терориста у самој Аустралији”, каже др Kазе.
У Београду је Титова тајна полиција српске политичке емигранте третирала као „непријатељску емиграцију“ и приписивала им терористичке акције, иако Срби нису извели ниједну у Аустралији. Октобра 1975. године СДБ Југославије је урадила посебан тајни реферат, који је имао назив „Југословенска непријатељска емиграција у Аустралији“.
Реферат је урађен у 157 примерака. У овом документу, који има 139 страна, о српској емиграцији, која је сврстана у „остале националне групације« написано је свега десет страница (83 – 93). У њима се као опасне организације наводе Српска народна одбрана – СНО, Српски културни клуб “Свети Сава”, Удружење бивших бораца Kраљевске југословенске војске “Дража Михаиловић”, Организација српских четника “Равна Гора” и друга српска удружења
Аустралијска сигурносна и обавештајна служба ASIO настала је 1949. године. Највише се борила против агената руског KГБ-а и против југословенских шпијуна и емиграната. Тако су се на удару ове тајне полиције у Аустралији нашли многи српски активисти и чак успешни људи.
“Против наших исељеника и емиграната ASIO је, међутим, деловала заједно са Удбом и СДБ из Југославије. Агенти АСИО су ме испитивали шта сам радио у ЈНА, а ја им нисам ништа одговорио”, рекао ми је Звонимир Рале Рашић, угледни спортски радник, који је то лично осетио када се крајем шездесетих вратио са одслужења војног рока у ЈНА у Аустралију.
Из тајних докумената АСИО може се видети да је аустралијска тајна служба безбедности пратила и наше активисте деведесетих година, када је проценила да су нови српски досељеници опасни по Аустралију. Познати новинар Раде Берак из Мелбурна је имао непријатне сусрете са агентима АСИО.
“Био сам редовни учесник српских демонстрација, али и као новинар са оштрим пером, који брани српство, постао сам сумњив аустралијској тајној полицији. ASIO ме посебно пратио када су Аустралијанци мислили да сам у директним контактима са др Радованом Kараџићем. Тужен сам од стране аустралијске државе да сам помагао Војску Републике Српске Kрајине, али сам на суду 1994. ослобођен услед недостатка доказа“, открио ми је Раде Берак своје невоље, који је судским путем добио увид у свој полицијски досије.
Због процене да су српски национални лидери опасни, и др Марко Маринковић и Илија Глишић као вође Српског националног савеза, били су на мети инспектора тајне службе безбедности Аустралије.
“Звали би ме агенти телефоном и најављивали свој долазак да „нешто разговарамо“ . Рекли су ми – „Треба да нам кажете неке ствари о Српској заједници, које нас интересују, а ми ћемо вама да помогнемо!“ Заправо, агенти Аустралије су покушали да ме врбују да радим за АСИО. Ја сам то одбио на фин начин, јер као житељ Аустралије нисам смео да их вређам и нападам”, каже доктор Марко Маринковић.
Доктор Марко Маринковић тврди да су га агенти АСИО тајно фотографисали на јавним скуповима и српским демонстрацијама у Аустралији, против политике званичне Kанбере да подржи сецесију Хрватске и Словеније од Југославије.
Тајна служба Аустралије се интересовала и за Зоју Kлири, као активисту СНС, али и члана одбора за одбрану Драгана Васиљковића.
“Мене је државна агентура АСИО притискала са свих страна, подметала ми шпијуне и жене да ме компромитују, а и трудила се да ми уништи пословну репутацију и бизнис”, каже Илија Глишић, организатор српских демонстрација.
На листи “опасних Срба” тајне службе АСИО били су и др Воја Илић, Александар Ћупић, прота Ђуро и Ђорђе Бубало. АСИО је регистровао и пратио и нове српске вође наших организација из 2011. године.
“АСИО контролише све досељеничке организације, па и српске, да не би Аустралија са траженом радном снагом, „увозила“ и криминалце и терористе. Зато тајна служба АСИО и Министарство за усељавање Аустралије имају заједнички компјутерски систем који им омогућава бржу и једноставнију проверу сваког досељеника и грађанина. Постоје и читаве скале опасних личности, у којој сам, вероватно и ја, јер осећам да ме шпијунирају“, рекао ми је српски патриота Ђорђе Бубало.
Аустралија је, на пример, током 2005. године примила 123.424 досељеника из целог света. Из Европе се укупно доселило 25.000 људи.
„Листа досељеника у АСИО садржи 40 одсто особа, које су сврстане у групу такозваног високог ризика, јер су опасне за националну безбедности и због могуће преваре усељеничких власти. Групу средњег ризика чине криминалци и болесни и њих је око 30 одсто од укупног списка. Оваква евиденција показује какву строгу контролу грађана спроводи држава Аустралија“, упозорава Ђорђе Бубало.
Од 10,4 милиона људи који су дошли авионима на пети континент, на пример, њих 1.632 је на аеродрому сазнало да нису прошли безбедносну проверу. Пронађено је и 18.000 илегалних радника. Међу непожељним досељеницима нашло се и стотинак Срба, под сумњом да су чланови нарко-мафије или да имају криминалну прошлост.
„Тајна служба АСИО спремна је да више прогони српске, него ли хрватске усељенике, јер као члан Уједињеног британског краљевства, ова земља подржава прозападне државе. Увек када се догоде политички инциденти аустралијских усташа против Срба у Аустралији, тајна полиција АСИО после тога тражи забрану за све српске навијаче, да посећују стадионе у Аустралији и да навијају за Новака Ђоковића на највећам аустралијском тениском турниру”, говори Раде Берак.
Једна туча усташа са Србима, била је, на пример, повод да АСИО и држава Аустралија 2010. године не одобри улазну радну визу Светлани Ражнатовић и забрани њен концерт, због опасности од “јавног испољавања национализма”. Тек након правног образложења да Цеца није политичка личност, већ уметница Аустралија јој је дозволила да пева Србима у Мелбурну и Сиднеју.
Марко Лопушина
