Пише: Саша Јанковић
Разумевање ситуације у Украјини као и самог украјинског питања је немогуће без историјског контекста. Потребно је вратити се барем неколико деценија уназад да би разумели шта Запад и Русија тамо раде. Из западног угла ствар је врло проста и за њих ту нема никакве дилеме: Украјина је независна земља, која жели у ЕУ и НАТО. Русија не прихвата улазак Украјине у НАТО и зато жели да је окупира. Већина западног света поима овакав јединствени став западних лидера који су Русију и руског председника Владимира Путина жигосали као искључиве кривце за ново-насталу ситуацију. У свом капиталном делу „Велика шаховска табла“ из 1996. године познати амерички стратег, политиколог и бивши саветник за националну безбедност, Збигњев Бжежински (1928–2017) пише о Украјини као кључној тачки односа између Русије и Америке. Бжежински у одвајању и удаљавању Украјине од Русије види и као неминовни крај једне супер силе (Русије). У једном интервјуу из 2014. године, док је председник Украјине био проруски настројен Виктор Јанукович, Бжежински предлаже „фински модел“ неутралности и гаранције за Русију да Украјину неће примити у НАТО. Нажалост, за последњих осам година не само да Русија није добила никакве гаранције већ је добила и јасан сигнал да ће се то пре или касније и догодити. Без обзира на то из ког угла се гледа, једно је сигурно: украјински народ је трагична жртва и колатерална штета у новом хладно-ратовском сукобу између овог пута нове Русије и старе Америке. О актуелном украјинском питању, недавно изненада преминули војни коментатор, новинар и српски амбасадор у Русији, Мирослав Лазански писао је говорио много пута. Он је често истицао да је Украјина за будућност Русије питање живота и смрти. Може ли Русија дозволити евентуално стационирање НАТО војних база и анти-балистичких пројектила у Украјини? Ситуација у којој се тренутно налазимо јасан је показатељ да је Лазански био у праву. Путинови најновији потези у вези са украјинском кризом су одлучни и јаснији неко икад. Циљ војне акције Русије је да се Украјина примора на капитулацију политике коју је водила у последњих осам година. Та политика се пре свега односи на одустајање Украјине од приступа Северно-атлантској алијанси и осигурању трајног мира за припаднике тамошње руске мањине. Да ли ће Путин упркос жестоким санкцијама Запада и унутрашњем отпору Украјинаца успети да победи видећемо већ у наредним данима или недељама. Амерички политички магазин „Њузвик“ пише да Путин никада до сада није изгубио рат, да је капитулација Украјине извесна и да је само могуће вештачки продужавати. Западни лидери су годинама хушкали и охрабривали украјинске националисте да се супростављају Русији. Сада када је Русија војно напала Украјину, НАТО се оградио од евентуалног војног учешћа и даље охрабрујући Украјинце да ратују са неупоредиво јачом силом. Западне земље су до сада годинама улагале стотине милиона долара за наоружавање Украјине како би се припремила за евентуални, бесмислени рат са Русијом. Лицемерна западна подршка Украјини се и даље наставља у још већој испоруци наоружања. Чак и земље које до сада нису учествовале у украјинској кризи попут неутралне Шведске сада најављују слање војне помоћи Украјини. Санкцијама против Русије, одмах се придружила и Аустралија која је такође најавила значајну куповину наоружања за Украјину. Судећи по развоју догађаја, Запад је заузео јединствен и одлучан став да се по питању Украјине у односима са Русијом иде до краја. Заведене су до сада најоштрије економске санкције према Русији. У исто време подршка Украјини у виду константне испоруке наоружања може и на неодређено време продужити сукоб који ће за последицу имати пре свега огромну патњу становништва и цивилне жртве. Поставља се питање, да ли Запад заиста верује да Украјина може победити и на тај начин желе да тај исход убрзају или су у питању само додатни разлози да се Русија још више демонизује у очима света кроз страдање недужног украјинског народа? Какви год били мотиви свих актера у овој незапамћеној кризи, мир је одувек био једина алтернатива рату. Украјина као и свака друга земља, наравно има право на своју политичку будућност. При том пре свега мислим на њен пут ка приступању Европској Унији и Русија ту не може ништа. Ипак када је у питању њено евентуално приступање војном савезу НАТО, као и у случају Грузије, Русија са Путином или без, то никад неће дозволити. Ствар је врло проста, и то из оног истог разлога због ког Америка није дозволила совјетске пројектиле на Куби пре више од педесет година. Не би то Америка дозволила ни данас нити било кад у будућности, и у томе је цела суштина и горућег украјинског питања.
