Пише: Саша Јанковић
Нови премијер Новог Јужног Велса, Доминик Пероте био је први аустралијски званичник, који је јавно изјавио да жели слободу за све људе независно од њиховог вакциналног статуса. Пероте је то храбро поручио још 24. септембра, када је још био државни благајник, у једном кратком интервјуу сиднејском радију 2GB. Наравно, ово јесте једна потпуно нормална изјава, једног нормалног човека, али је дошла у време једне свеопште хистерије, и сатанизовања оних који се из личних или неких других разлога противе ковид вакцинацији. Недељу дана касније, још док је Гледис Береџиклијан била премијерка, тај став је добио и званичну потврду, у виду владиног плана за излазак из карантина. Нажалост, Сиднеј данас, након строгог и контраверзног локдауна, који је трајао 106 дана, више није исти град. Без икакве сумње, данас је то подељени град који је неке дистопијске елементе модерне државе довео до савршенства. Једна од мера, која ће наводно заштитити све вакцинисане од ковида, је задржавање оних невакцинисаних у локдауну и без права на нормалан живот све до 1. децембра.
Такозване ковид пропуснице нису новина, и увеле су их многе европске државе, још у априлу и мају ове године. Данска је била прва земља у свету, која је увела те пропуснице још средином априла, када је у просеку имала око 700 нових случајева корона вируса дневно, и само 8 одсто комплетно вакцинисаног становништва. Пропуснице су углавном важиле, само за улазак на концерте и јавна места, где физичка дистанца од два метра није била могућа. Шест месеци касније, Данци су укинули све корона рестрикције и данас се слободно може рећи да су они као и остали скандинавски народи најдаље отишли у повратку животу пре пандемије. Ипак, чак и површна анализа ситуације у Данској у априлу, и Сиднеју данас у октобру, драстично је различита. Сиднеј са широм околином и Данска имају сличан број становника, мало мање од шест милиона, зато је евентуално поређење и могуће. Кључна разлика је у томе, што Данци грађане нису делили на вакцинисане и невакцинисане, већ на оне који су могли да докажу да немају вирус и оне које то нису могли. Зато су данске ковид пропуснице, већ у старту имале три елемента: особе које су вакцинисане свим вакцинама признатим од Европске агенције за лекове, особе које су имале негативан ковид тест у последња 72 сата, и оне који су прележали ковид у последња три месеца. Данци су имали право да се више пута недељно бесплатно тестирају, што им је аутоматски освежавало њихову медицинску апликацију, и са чиме су могли да слободно посећују разне догађаје, музеје, институције… Тако је ковид вакцинација веома успешно убрзана у наредних пар месеци без великог отпора становништва, и осећаја да је било шта обавезно или присилно. Данас, Данска има око 75 одсто комплетно вакцинисаног становништва и углавном укинуте све корона мере. Јасно се види да је број вакцинисаних у Данској, чак и данас знатно мањи, него што ће на пример бити у Новом Јужном Велсу, већ за десетак дана. Наравно, то данским властима није била никаква препрека да још прошлог месеца укину све рестрикције, и омогуће нормалан живот својим грађанима. Суштина политике данске владе и премијерке Мете Фредериксен није била да Данце подели, већ да их уједини на путу ка њиховом повратку у нормални живот. То се и догодило, и Данска јесте пример земље која је успешно изашла из здравствене кризе, и која корона вирус данас третира као и сваки други сезонски грип.
Власти Новог Јужног Велса изабрале су једну потпуно другачију, и по мом мишљењу, веома погрешну стратегију за излазак из кризе. Осим што су власти успеле да народ врло успешно поделе на вакцинисане против ковида и оне који то нису, они су отишли и корак даље, жигосањем свих оних који нису желели ковид вакцину. То ће свакако оставити трајне последице на будућност ове државе јер су власти успеле да народ обесправе, уцене и дисциплинују масу у жељеном правцу. Добили смо барем половину грађана Новог Јужног Велса који првобитно нису то желели или су оклевали, али су ипак морали да се због посла и опстанка породице вакцинишу против ковида. Власт ће можда рећи, да „средства оправдавају циљ“, а тај циљ је искорењивање вируса и повратак нормалном животу. Нажалост, то се не може доказати на примерима држава, које су кроз то већ прошле. Најбољи пример за то је Сингапур, који има сличан број становника као Сиднеј. Наиме, Сингапур је имао сличну пандемијску политику као и Аустралија, и они су затворили своје границе за странце још у марту прошле године, и од тада нису углавном имали вирус, нити дуже карантине. У мају и јуну ове године, вакцине су им постале доступне, и тада је њихов премијер обећао да ће након што се већина вакцинише вирус бити третиран као сезонски грип, а рестрикције и карантини постати прошлост. Дугодошњи премијер Сингапура, Ли Хсиен Лунг (изабран још 2004. године), хвалио је на сва уста фајзерову вакцину у мају, обећавајући својим поданицима да ће када се вакцинишу сви бити комплетно заштићени од вируса и отворени према остатку света. Сингапур је одмах послушао свог вођу. Више од 80 одсто тамошњих грађана је комплетно вакцинисано углавном фајзеровом вакцином, али уместо да се врате нормалном животу дочекао их је „хладни туш“ и отрежњење. Тако су нови случајеви заражених нагло почели да расту, већ почетком септембра, а затим је Сингапур крајем тог месеца, ушао у још један строги карантин. Са око 3.000 заражених дневно и десетак мртвих, њихове болнице се убрзано пуне, углавном комплетно вакцинисаним особама. Не бих наравно, да било шта призивам, али само покушавам да, користећи расположиве званичне здравствене информације, анализирам целу ситуацију из свих углова. Сиднеј, као и било који већи аустралијски град, може задесити судбина Сингапура, и од тога не треба бежати. Један од главних разлога, зашто је Сингапур доживео неуспех, упркос чињеници да је то једна од држава са највећим процентом вакцинисаних, је тај што од првог дана знамо да и вакцинисани преносе вирус. Ових дана видимо да се Сиднеј, понаша еуфорично, исто као и Сингапур пре два месеца када је имао 70 одсто вакцинисаних. Само месец дана касније ушли су у још један локдаун са рекордним бројем заражених и великим бројем хоспитализованих. По ко зна који пут, још једном се показало да аустралијске власти тврдоглаво и често без осећаја за стварност, робују разним теоријским моделима и не-емпиријским саветима својих стручњака за епидемију. Живот са вирусом једина је алтернатива сталној пандемији, али без лажних обећања и шокантних заокрета. Зато сам присталица да увек учимо на грешкама других, а не на својим, како то чинимо још од самог почетка пандемије.
