Милан Максимовић је дошао из Сарајева у Аустралију пре 20 година. Пре доласка у Аустралију студирао је на машинском факултету. У Сиднеју је магистрирао у области руковођења и пословања. Ради у ИТ сектору у Сиднеју као директор за дигиталну трансформацију на више пројеката. Успешно се бави хуманитарним радом. Првенствено помаже прогнаним хришћанима, али је пружао и пружа помоћ жртвама пожара, пензионерима и жртвама корона вируса. 2019. и 2020. године изабран је као финалиста за награду грађанина Аустралије.                                                                                             

На Дан Аустралије, 26. јануара ове године, градоначелник Ферфилда Френк Карбоне (Frank Carbone) рекао је да се награде Аустралије у заједници додељују сваке године како би се одало признање и почаст онима који посвећују своје време и труд да живот постане бољи. И ове године заслужни грађани су добили медаље и признања за њихов изванредан допринос заједници. Карбоне је уручио четири главне награде у различитим категоријама заслужним члановима заједнице сиднејске општине Ферфилд на годишњој церемонији доделе награда, која је на Дан Аустралије одржана у Центру за забаву Преривуд (Prariewood). Медаљу грађанина године добио је и  члан српске заједнице Милан Максимовић за свој хуманитарни рад у нашој и широј аустралијској заједници. Разговарали смо са Миланом о његовом хуманитарном раду.

Учествовали сте у многим хуманитарним акцијама. Како сте почели?

– 2015. и 2016. године под налетом такозване Исламске државе Ирака и Сирије (ИСИС) преко 800,000 људи је прогнано само зато што су хришћани. Преко Уједињеног православног братства сам позван да прикупљам помоћ и тако је све кренуло. 

Шта вас је мотивисало да наставите са радом?

– На самом почетку сам упознао многе жртве логора и полног злостављања што ми је дало још већу мотивацију да наставим да помажем. Нажалост тренутно у свету је преко 245 милиона хришћана који су прогнани или немају верску слободу. Чак су и новине ‘USA today’ објавиле да у просеку сваки дан 11 хришћана буде убијено само због своје вере. То су јако тешке ствари. И ја једноставно не могу да престанем да покушам да бар мало ублажим њихову бол – рекао нам је Милан.

На којим важним пројектима сте радили?

– На пружању помоћи прогнаним хришћанима, на пружању помоћи пострадалим у пожару, и у ово доба пандемије пружали смо и пружамо помоћ старијим људима, пензионерима, трудницама и мајкама са малом децом јер су они углавном остајали код куће и свака помоћ им је добро дошла.

Поред свог редовног посла све то постижете. Како то успевате? Ко вам највише помаже?

– Велику подршку добијам од моје супруге и нашег сина који вредно раде у паковању и дистрибуцији. Такође кад су велики скупови где смо имали око 300 људи, имамо око 20 волонтера. У неким случајевима нам се придруже и људи из наше цркве. Из цркве Светог Николе са старешином овог храма о. Немањом Мрђеновићем су нам недавно помогли у дистрибуцији помоћи у нашој заједници. Он је заједно са волонтерима из цркве поделио поклоне за пензионере, самохране мајке и труднице. Такође кад смо достављали помоћ у старачке домове тамо су нам се придружили неки људи као волонтери. 

Током протекле године сте много радили.

– Да. Највећи пројекат прошле године је био прикупљање и подела помоћи за све угрожене од незапамћеног пожара. Преко Фејсбука, МИС телевизије и уз помоћ Српског Гласа и Вести многи људи су донирали нашој хуманитарној организацији. Само уз вашу помоћ ми смо скупили преко $12,000. 

Шта сте највише куповали и донирали?

– Уз Божију помоћ и зато што смо регистровани као хуманитарна организација ми смо успели да купимо бурад са водом, храну за људе и животиње, кревете, фрижидере, одећу и многе друге ствари у вредности од преко $86,000. Наша организација нема запослене и све донације иду 100% у хуманитарне сврхе. А сваки долар се искористи за 7 пута већу вредност. То је стварно Божији благослов. 

Да ли сте радили на неким пројектима помоћи угроженима у Србији?

– Да. Посебно ми је драго да смо прошле године позвани од удружења “Сви за Космет” да им помогнемо у прикупљању новчаних средстава за куповину пакетића за нашу децу са Косова. Не смемо никад да заборавимо децу на Косову, у Републици Српској и Србији – рекао нам је Милан.

Који су ваши планови за будућност?

– Већ дуго времена желим да се укључим у значајније хуманитарне акције за помоћ нашој деци на Косову као и у целој Србији, у Републици Српској али и свугде где живи српски народ. Друго, постоји велика потреба за удружењем свих Срба широм света које би било повезано са матицом и бавило се хуманитарним радом, очувањем српске душе, језика и културе. Ова организација би требало да буде уско повезана са Српском православном црквом и да се издигне изван дневне политике. Српском народу треба истинска невладина, непрофитна, нестраначка и добротворна заједница Срба из дијаспоре, да снажно и трајно повезује наш расељени српски свет са Србима у Републици Српској и Србији. Ја сам већ три године у контакту са Србима у Србији, Канади, Аустралији, Африци, Америци, Аргентини и Европи и ми се договарамо о регистровању ове организације, надам се већ ове године. За сада толико, о овоме ћемо други пут кад то и урадимо.

Шта би сте на крају поручили нашој заједници?

– У ова тешка времена треба да покажемо још више наше људске врелине и да се бринемо за немоћне, за угрожене, за ближње. У доба корона вируса многи су изгубили посао и сви би требало да погледамо око себе и помогнемо колико можемо. Највеће вредности нису материјалне него духовне природе – каже Максимовић. Желео бих, овом приликом, да се завалим свим људима који су донирали, посебно Зорану Подинићу са МИС телевизије, Васи Деспотовићу, ОАМ и Биљани Ристић са СБС-а, као и нашим новинама.

Међу првима Милану су честитке упутили Његово преосвештенство епископ аустралијско-новозеландски Силуан и о. Немања Мрђеновић. 

Од епископа Силуана стигла је честитка следећег садржаја:

“Признање аустралијске државе за г. Милана Максимовића, као и за сваког члана наше заједнице на петом континенту, признање је за српску заједницу у целини. Посебно ми је драго да је г. Максимовић помогао не само члановима наше локалне заједнице него је пружио помоћ и свима којима је она била неопходна. Желео бих овом приликом да честитам брату Милану на овом признању и да му пожелим да уз Божију помоћ настави ово дело љубави.” 

У својој честитки о. Немања Мрђеновић каже:

“Желео бих овом приликом да честитам Милану Максимовићу на овом великом признању које је заслужио часним радом и да му пожелим да уз Божију помоћ помогне још више људи. Драго ми је да је његов труд признат широм Аустралије и да нас на овај начин представља као народ који у доба највећих искушења показује праве вредности.”

Њиховим честиткама придружујемо се и ми из Српског Гласа.

Никола Јовић