Пре неколико дана гост Српског гласа био је Стефан Поповић, познати новинар и ТВ водитељ из Џилонга. Повод за разговор био је филм ‘Косово – моменат у цивилизацији’ у коме он има улогу наратора и водитеља.

– Стефане, реци нам за почетак неколико речи о себи…

– Рођен сам у Џилонгу 1986. Отац Драган је из Ниша, у Аустралију је дошао пар година раније, а мајка Гина је са Космета, из села Бело Поље код Пећи. Она је у Аустралију дошла са својом мајком и мојом баком кад је имала десет година. У Мелбурну сам завршио новинарство, радим као новинар и ТВ водитељ, али имам и друга интересовања. Наступао сам као стенд-ап комичар, а у филму ‘Бићемо прваци света’ Дарка Бајића сам глумио кошаркаша. Писао сам и на друштвеним мрежама и то је наишло на веома добар пријем код читалаца.

– Недавно си са Борисом Малагурским и још неколико сарадника снимио филм ‘Косово – моменат у цивилизацији’, који говори о нашем културном наслеђу на Косову и Метохији. Која је основна порука филма?  

– Сви знамо шта се у последњих двадесетак година дешава на Косову и Метохији, и колико је наших цркава и манастира уништено. А оне које су преостале Албанци хоће да прикажу као своје наслеђе. Чињеница да су квази-политичари тзв. државе Косово одустали од захтева за пријем у Унеско говори да смо урадили праву ствар и надам се да смо бар делимично допринели томе. И веома сам срећан због тога.

– Филм сте урадили на енглеском…

– Да. Поента је у следећем: Хтели смо да људима широм света укажемо на оно што се дешава са нашом културном баштином на Космету.Али како то урадити? Па прво ћемо им показати сву лепоту наших цркава и манастира, како би их они заволели, јер кад ти нешто заволиш онда желиш да то штитиш и чуваш. Исто као што људи знају за римски Колосеум, и замислите да сад некоме падне на памет да то руши, наравно да ће сви устати да то спрече.

– Већ сте имали неколико премијера филма, у Београду, Паризу, Бањалуци…

– Светска премијера је била у Паризу, и то није било случајно. Одабрали смо главни град Француске, јер у Паризу је седиште Унеско-а, а наше културно наслеђе на Косову и Метохији није само наше, већ и светско културно налеђе. После тога смо имали премијеру у Београду. Било је планирано да буде одржана испред храма Светог Саве на Врачару, али нас је киша омела, па смо је одржали у крипти храма. Крипта је била крцата, било је присутно хиљаду људи, а напољу је остало још толико. То говори да је интересовање за филм било огромно. Ја сам после београдске премијере морао да се вратим у Аустралију, а касније је филм приказан и у Бањалуци, Подгорици и Нишу.

– Да ли планирате и премијеру у Аустралији?

– Да. Али пре тога намеравамо да филм прикажемо у Европи, у Шведској, Аустрији итд. За пар недеља ћемо имати премијере у Стокхолму, Инзбруку, Линцу, Бечу… Што се Аустралије тиче, волели бисмо да цела екипа буде ту, а то ипак није лако организовати. Пошто је филм урађен на врхунском нивоу, трудимо се да и премијере буду врхунски организоване.Дакле, треба најпре наћи добру биоскопску салу, да се људи лепо осећају док гледају филм. Волео бих да једну премијеру имамо и на Српском фестивалу у Сиднеју, који као што сви знамо посећује веома велики број људи. У сваком случају, радимо на томе и кад све организујемо обавестићемо наше људе широм Аустралије.

– Да ли сте размишљали како да филм нађе пут и до Аустралијанаца, а не само Срба који живе у Аустралији?

– Наравно. Најбоље би било кад бисмо успели да га прикажемо на телевизији, нпр. на Ес-Би-Ес-у, али то није нимало лако. Ипак потрудићемо се да филм виде и Аустралијанци, а онда и грађани других земаља широм света.

– Колико је трајало снимање филма и где сте га снимали?

– Само снимање је трајало само десет дана, сваки дан, од јутра до мрака. Али припреме и монтажа су трајале много дуже. Снимали смо свуда по Космету, у Грачаници, Дечанима, Пећи, Митровици, Призрену итд.

– Колико људи је радило на филму?

– Редитељ филма је Борис Малагурски, сценарио је написао Милош Нинковић, сниматељ је био Младен Јанковић, а ја сам наратор и водитељ. Било је још људи који су на овај или онај начин помагали у реализацији филма, али смо нас четворица, ако могу да кажем, поднели највећи терет. Нпр. Милош је завршио теологију, па није био само сценариста већ и главна ‘веза’ са Српском православном црквом, тако да смо имали обезбеђен приступ црквама и манастирима.

– Који је био твој лични мотив да учествујеш у стварању овог филма?

-Патриотизам. Ја сам рођен у Аустралији и овде живим, али моја отаџбина је Србија. Осим тога, ја сам за Космет емотивно везан, јер моја мајка је из Пећи, тамо сам први пут био кад сам имао десет година. Али овај филм није намењен само Србима са Космета, већ свим Србима ма где живели. Јер, како то лепо каже мој пријатељ Борис (Малагурски): Сви смо ми са Косова.

– Знамо да су за снимање филма потребна велика средства. Ко вам је финансијски помогао у реализацији филма?

– Најпре бих истакао помоћ Канцеларије за Косово и Метохију и господина Марка Ђурића, који нам је заиста много помогао. Они су били најзаслужнији за организацију, дакле не само у финансијском смислу, помогли су нам око промоције итд. Затим бих истакао помоћ Туристичке организације Београда, они су нам помогли око путовања, нпр. купили су нам карте. Ту су затим биле донације, да тако кажем – обичних људи. Нпр. мој отац је дао 250 долара, а таквих људи је било много. И сви су имали исти мотив. Били су срећни кад су видели да млади људи раде нешто корисно и лепо… Дакле, имали смо помоћ са разних страна, све време смо осећали енергију и ентузијазам тих дивних људи и ја сам им у име целе екипе неизмерно захвалан.

– Какво је тренутно стање на Косову?

– То је тешко рећи, али у најкраћем бих га описао овако: Стабилно – нестабилно. Ми смо на Косово стигли после избора, кад су тензије већ спласнуле, тако да је стање било релативно безбедно.

– Јеси ли понекад осетио страх?

– Не. Мој отац каже да Бог чува добре људе и будале, тако да сам био заштићен по два основа (смех). Шалим се, наравно. Мени је најважније било да знам да причамо истину и да то радимо без мржње. Дакле, ако говориш о чињеницама и не шириш мржњу, онда не осећаш никакав страх.

– Да за крај променимо тему. Имао си прилику да овде у Мелбурну интервјуишеш и Новака Ђоковића. Како је то изгледало?

– Супер. Као прво, испало је то случајно. Била је нека фудбалска утакмица и мени пре почетка кажу да је могуће да на полувремену дође неки тенисер, нису ми рекли о коме се ради. Ја мислим биће неко из Аустралије, Лејтон Хјуит или неко други. Кад се завршило полувреме кажу ми: Ево га, долази. Ја погледам, кад оно Ноле. Мало се изненадим, онда пружим руку и кажем: Ја сам Стефан, он се насмеје и каже: Драго ми је, ја сам Новак. Ма Ноле је сјајан лик, прави Србин и наш највећи амбасадор.

– Стефане, желимо ти све најбоље у даљем раду и хвала на разговору.

– Хвала и вама.

Разговарао: Жељко Продановић