ИЗБЈЕГЛИЦЕ У СРБИЈИ – Два дана годишње за нашу трагедију!!Зар је и то пуно??

Избјеглице против матичне државе и њених сопствених закона! Тако би се на најкраћи могући начин могла описати борба неколико независних избјегличких удружења у овим љетним мјесецима која се одвијала далеко од фреквенција националних медија у Србији. Након двадесетак година паузе избјеглице су у Србији на годишњицу Олује добиле бар један дан на који би се на њих гледало на другачији начин, али сви они који су очекивали да ће се то баш одмах поштовати, преварили су се.

До једанаестог издања „Ловесфеста“, фестивала електронске музике, који ће бити одржан у Врњачкој Бањи од 03. до 05. августа било је остало још неколико дана, а након најаве листе извођача из цијелог свијета, овај фестивал је одабран за један од најбољих фестивала електронске музике у Европи. Тако се фестивал љубави нашао раме уз раме са холандским и њемачким фестивалима. У организацију фестивала су укључени највећи професионалци, а са собом вуче и озбиљне туристичке резултате па су смјештајни капацитети у Врњачкој Бањи већ готово и попуњени. Насупрот организаторима Ловефеста који након десетогодишњег рада, коначно очекују и убирање плодова свог напорног рада, налазила се избјегличка популација за коју први августовски дани представљају дане трагедије који су заувијек промјенили њихове животе. Протеклих година, након што су се Србија и Република Српска укључиле у обиљежавање дана страдања Срба у Хрватској, у Србији и Републици Српској ће 5. август бити проглашен за дан жалости.

Управо та чињеница покренула је емоције код представника неколико избјегличких удружења, те код истакнутих појединаца из избјегличке популације, те су затражили да се поводом годишњице прогона Срба из Хрватске, у Србији наведеног дана откажу сви музички догађаји. Одмах након што се иницијатива проширила по друштвеним мрежама и неким мањим медијима, помјерен је и дуго најављивани концерт Марије Шерифовић у Бања Луци.

Пошто се организатори Ловефеста нису огласили поводом захтјева појединих избјегличких удружења, покренута је иницијатива да се наведени догађај бојкотује. Убрзо након ове иницијативе испоставило се и да су неки познати извођачи завичајне музике, од којих неки потичу баш из крајева страдалих у Олуји, заказали наступе баш на дан жалости, што је још једном показало стање у избјегличкој популацији у Србији.

Поводом одржавања музичких концерата и манифестација на дан прогона Срба из Хрватске, Милена Чанковић, књижевница из Средње Горе код Удбине, ауторка књиге „Дивани личких споменика“ те покретачица изградње споменика страдалим крајишницима на Бондстилу, упутила је тим поводом и писмо Предсједнику Републике Српске Милораду Додику.

„Ја Вас,Вас који као и ја знадете да је Олуја онај завршни ударац на српски народ и синоним за све операције душмана на нејач и Српство,преклињем и молим, да званично 04. и 05. август потцртате као Дане жалости и да се забрани свако непоштовање тих тешких датума. Са ужасом пратим, да се читави фестивали одржавају и у Вашој, као и мојој Бања Луци и широм Републике Српске. Има људи који тај дан славе као да ништа било није. Али на жалост било је!..Ми не смијемо заборавити јер су то остали већ давно учинили.Ми се морамо борити за свој образ и за свој углед, за своју лозу и за своје часне корјене, а то нико не зна боље него Ви поштовани Предсједниче.“ Само су дјелови опширног писма Милене Чанковић са којим као истакнути појединац покушава промјенити неправду за коју сматра да се чини српском народу из Хрватске и то у матичној држави Србији, али и Републици Српској.

Цијела ова прича је поново покренула и бројна нерјешена избјегличка питања и након 22 године од напуштања својих домова. Једно од тих питања је и непостојање ни једног озбиљнијег избјегличког медија па се све овакве иницијативе завршавају углавном само објавама на друштвеним мрежама и најчешће не стигну до шире публике и до оних до којих би требало да стигну.

Наравно, музички фестивал је одржан, неколико мањих концерата је одржано, даноноћни апели малих избјегличких удружења нису дошли до већих и значајнијих медија у Србији, али људи из ових избјегличких удружења мјесец дана након акција не крију малу дозу задовољства што су се ствари ипак почеле мјењати. Можда ипак једног дана промјене бар неке ствари у матичној држави, ако већ не могу у држави из које су морали отићи.

Мирослав Машић

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.