“Да пређем на ствар. Босна је дивна земља, занимљива и нимало обична земља и по својој природи и по својој природи и по својим људима, и као што у Босни под земљом налазе се рудна блага, тако и босански човек крије у себи многе моралне вредности која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налазе.
Али, видиш, што би људи из Босне морали да увиде, да никад не изгубе из вида, Босна је земља мржње и страха.“
Иво Андрић, Писмо пријатељу 1920.године
Одавно су Османлије протеране с Балкана, а Алија пре двадесет година и његов син Бакир данас, тога нису свесни или им још нико ту вест није јавио. Двадесет и две године по завршетку страшног грађанског рата, на путу креатора зелене трансверзале, његов убоги син Бакир, мисли да су Турци још увек владари Балкана, па укида институције какве такве власти под притиском распадајуће економије и муслиманских вехабија и сличних фундаменталиста који су населили босанско хрватску федерацију и којима је још његов бабо Алија, дао држављанство, онда кад је примао у посету Осаму бин Ладена и гомилу других највећих крвника нашег времена.
Пита ли се Бакир, није ли његова одлука да уложи ревизију на пресуду Хашког суда, којом злочин у Сребреници није, на његову жалост, проглашен геноцидом, нити Срби геноцидим народом, још један доказ о његовој и њему сличним, патолошкој мржњи према Србима, али и према Хрватима, односно хришћанима, која Србе дефинитивно уверава да са босанским муслиманима нема заједничког живота и да је он дефинитивно немогућ. Управо кад су неки српски али и муслимански политичари, гласом разума покушали колико толико побољшати односе између два народа, појавио се опет суманути србомрзац Бакир Изетбеговић и сличан његовом оцу који је одбијањем Кутиљеровог плана, кренуо у рат како је говорио, без обзира колико муслимана погине, који би опет ратовао туђим синовима и макар на кратко, зауставио стрмоглави политички пад његове СДА и себе.
Као што накази од државе, скројеној у свету до сада, од непознатог политичко правног куплераја, нема будућности, тако ће и ваниституционални Савет непријатеља Србије и српског народа, чије одлуке правно немају значаја и које у ствари не представљају никога и ништа, осим нове политичке и друштвене кризе у дејтонској БиХ , доживети дебакл, па ће о судбини Бакировој, надам се, у интересу мира и какве такве стабилности, бити одлучено како је то већ виђено кад су у питању необразовани, корумипрани и неспособни политичари који би хтели да буду државници. Ту пре свега мислим на правосуђе, јер на суђењу Фахрудину Радончићу у случају Кељменди, Радончић је изјавио да је Бакир убица који је убио Рамиза Делалића, у муслиманским обрачунима око ратног плена. Како би то изгледало да су 1967. године, рецимо Пољаци и Израелци тражили ревизију пресуде донесене у Нирнбершком процесу против нацистичке Немачке, иако се радило о глобалном сукобу са преко 100 милиона мртвих.
Бакир Изетбеговић вратио је БиХ у деведесете. И док џихадисти великог Андрића оптужују за антиисламизам, исто као што монтенегрини оптужују Његоша, Иво Андрић, боље од икога описао је Босну. И био је толико паметан да је на време побегао из ње. Ни први ни задњи, али највећи визионар и светионик у мрачном вилајету. Да је жив, сигуран сам да би се поносио Републиком Српском.
Писати о гаклопирајућем усташтву у Хрватској, исто ја као писати о томе да после уторка долази среда. Али, у конкуренцију за усташуове недеље, мислим да прво место припада министру спољних послова, Ивану Штиру. Његове референце за тај посао су његов деда који је био крвник у Славонији и којег и дан данас памте по злочинима над српском децом и женама, али и отац који га је у емиграцији подучавао о великом Павелићу, још већем Степинцу и “лажном Јасеновцу“. Да је Хрватска 2017. године тражила бољег министра спољних послова, тешко би га нашла. Можда би му конкурисати међу бројним кандидатима могао само хрватски цвет, Златко Хасанбеговић. Али за разлику од “чистокрвног“ Штира, Златково презиме, има ослманлијски призвук. А, што јес јес, ако не морају, Хрвати баш и не воле “Павелићево цвеће“.
Васко Вукоје, адвокат, Аделајд