– Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.
(Тони Блер, премијер Велике Британије, током агресије НАТО
1999. године, данас саветник Владе Србије)
– Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат. Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд.
(Пол Xексон, уредник ,,Калгари сана“, изјава за ,,Фани стар“, 13. октобар 1992. године)– Зауставите Србе. Одмах. Заувек.
(Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, ,,Њу-јорк тајмс“, 4. мај 1994. године)– Молим се да се ватра небеска обруши на Србе.
(Отац Пјер, познати француски свештеник-хуманитарац, током рата у БиХ)– Требало би да бомбардујете Србе.
(Папа Јован Павле Други, речи упућене председнику САД Билу Клинтону у Денверу)– Срби нису нарочито паметни… Српска деца се више неће смејати.
(Лоренс Иглбергер, бивши државни секретар САД)– Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.
(Професор др Ролф-Дитер Клуге, директор Славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу у Тибингену, 1999. године)– Прошле недеqе имали смо деветоро убијених Срба. Ове недеље осморо. То је јасан напредак.
(Бернар Кушнер, шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, изјава за телевизију Франс
2, крајем марта 2000. године)
[/box]
Пре 16 година 24. марта започела је агресија НАТО на Савезну Републику Југославију, после неуспешних преговора у дворцу Рамбује. Ратни поход под именом „Савезничка снага“ окупио је 19 најмоћнијих држава. Ако се урачунају и државе ван НАТО, које су дале писте и другу подршку, СРЈ је напало 26 држава.
– Разарање Југославије је према првобитној америчкој стратегији после пада Берлинског зида требало да крене са Космета. Xорx Буш старији је претио војном интервенцијомМилошевићу још 1992. године. Преговори у Рамбујеу су били представа, у том тренутку већ је постојала наредба да СРЈ буде бомбардована, само се чекао погодан политички тренутак – каже Живадин Јовановић, бивши шеф југословенске дипломатије.
Државе НАТО су у том тренутку имале 743,8 милиона становника и државни буxет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ коју су напале 11,5 милиона становника и буxет од 3,85 ми-лиона долара. Војска Југославије, према проценама алијансе, технолошки је заостајала најмање 30 година иза агресора.
– Политичари су се после Дејтона уљуљкали и поверовали у причу да Запад сматра Милошевића миротворцем и да нам је Америка напрасно постала наклоњена. Нису схватили да је то само варка док се НАТО не прегрупише и спреми за напад на Србију – сведочи генерал Спасоје Смиљанић, командант РВ и ПВО за време агресије.
Тадашња војнобезбедносна служ-ба упозорила је 1997. да се главни штаб ОВК из Немачке преместио у Албанију, а у марту 1998. у марту пре-шао на КиМ. Тада је формирана јединствена команда над расцкепканим групама и формирана јединствена ОВК са 20.000 терориста, са којима полиција није могла да изађе на крај. Тек 1998. ангажована је војска, која је поразила ОВК, који је бројчано пао на само 2.000 терориста раштрканих по планинским беспућима. Међутим, уследио је политички притисак и према споразуму Милошевић – Холбрук на Косово је дошла Верификациона мисија ОЕБС чији су чланови били „пен-зионисани“ западни обавештајци и официри. Уочи преговора у Рамбујеу они су напустили Космет и прешли у Македонију, а војска је проценила да је напад НАТО неизбежан и почела је измештање јединица.
НАТО је у напад кренуо 24. марта са 464 борбене летелице, али време-ном се њихов број повећавао пошто је Војска Југославије пружала неочеки-ван и упоран отпор. Упркос безрезервној ваздухоповној подршци Алијансе, копнени десант из северне Албаније на Космет преко Кошара није успео. НАТО је планирао копнену офанзиву на „спрженој земљи“, пошто уништи ПВО. Међутим, и после 78 дана бом-бардовања две трећине оружја било је спремно за борбу, као и више од 99 одсто мобилисаног људства.
До окончања агресије 10. јуна НАТО је увећао ваздухопловне снаге три пута, на 1.150 ратних авиона. У 2.300 ваздушних удара они су на војне и ци-вилне циљеве лансирали око 420.000 пројектила, укупне масе око 22.000 тона. Око 20.000 пројектила било је највећег калибра, од чега 1.300 кр-старећих ракета. Србија је засута и са 37.000 контејнера с 350.000 касетних комби.
Према до сада прикупљеним по-дацима, током бомбардовања је поги-нуло 1.002 припадника ВЈ и око 2.000 цивила. У бомбардовању је рањено више од 6.000 цивила. Никада није урађено свеобухватно истраживање здравствених последица бомбардо-вања, али је неспоран енорман пора-ст малигних обољења.
НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Разорено је 300 школа, болница и зграда државне управе. Порушено је 148 пословних и стамбених објеката, као и 54 објекта путне инфраструктуре, од чега 45 мостова. Оштећено је 176 споменика културе, међу којима и 23 средњовековна манастира. Процене штете варирају од 30 до 100 милијарди долара.
Кумановским споразумом војни сукоби су окончани, али нису избрисани и из памћења народа.
78 ДАНА ПАКЛА
– 24. март Почело бомбардовање;
– 27. март ПВО оборила „невидљивог“ бомбардера Ф117, код Руме;
– 1. април Срушен Петроварадински мост у Новом Саду;
– 12. април Бомбардован путнички воз у Грделичкој клисури. Погинуло десеторо људи;
– 14. април Четири пута гранатирана колона избеглица код села Мадан, 70 људи погинуло, а 100 рањено;
– 17. април Бомбардован аеродром Батајница, од гелера страдала трогодишња Милица Ракић;
– 23. април Бомбардована зграда РТС-а, погинуло 16 радника;
– 27. април У бомбардовању Сурдулице, погинуло више од 20 цивила, међу њима и 12 деце, а више од 150 је повређено;
– 7. мај Ниш је засут касетним бомбама, 17 цивила убијено;
– 8. мај Троје погинулих у бомбардовању кинеске амбасаде у Београду;
– 12. мај Погођен КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, погинуло троје болесника и један радник, а рањено више пацијената;
– 9. јун У Куманову потписан Војно-технички споразум,
– 10. јун Усвојена Резолуција 1244 СБ УН
