Ово је први од неколико наставака фељтона посвећеног сећањима на бурне године постојања нашег листа, из пера дугогодишњег главног уредника. Реч-две о сећањима на велике људе који су прошетали страницама овог листа, о разговорима с њима, о вечним покушајима да за своје читаоце сазнамо више и боље, о покушајима да не само речју него и делом поведемо Србе у правцу међусобног зближавања и интересног повезивања, о српским родољубима али и највећим штеточинама…

Пише: Слободан Грба

Прошло је као у трену, као што и живот људски прође. Три деценије постојања јединог листа у Аустралији штампаног на српском ћириличном писму, али и више од тога. На ћирилици, па још к томе и српској, могу се нажалост написати и најгоре антисрпске измишљотине и лажи, настрано задовољство болесних умова које није него за жалити и за чије се душе ваља молити, а којих се посљедњих деценија, управо од рађања „СРПСКОГ ГЛАСА“, намножило као мало кад у прошлости. Управо у тој околности се и крије понајвећа вредност и значај појаве ових новина, јер су поред тога што су излазиле из штампе на српском ћириличном писму и целокупним својим садржајем биле оно што проф. Мило Ломпар зове – „српским становиштем“. Једини „српски национални лист“ у Аустралији, са српском националном идејом која је светло на крају сваког нашег историјског тунела, спас душе и снага жеље за опстанком, без обзира да ли је промовисали и за њу се борили писмени генијалци или неписмени јунаци. А било је и једних, и других.

Отуда и почиње увод у пригодно подсећање шта је био, шта је значио и шта представљао „СРПСКИ ГЛАС“. У неколико наставака који су делови необјављеног а много опширнијег мемоарског материјала као сећања на године проведене на месту главног уредника „СРПСКОГ ГЛАСА“, потписник ових редова покушао је да се осврне на време које је било по Србе у Отаџбини а онда неминовно и у Аустралији изузетно тешко, варљиво, изазовно. Нажалост, последице тектонских поремећаја до којих је дошло почетком `90-тих година прошлог века у међународним односима, а што је посебно тешко погодило управо Србе, наставиле су да повлаче своје опаке трагове све до данашњих дана, не дозвољавајући нам да се у миру обрачунавамо са властитим манама али и да уживамо у несумњивим врлинама. Једна од њих, она која је довела и до рађања „СРПСКОГ ГЛАСА“ без сваке сумње је жеља за слободом и правом на управљање властитом судбином, али у оном суштинском смислу, истински и колико је могуће више у свету бременитом лицемерјем, медијским вратоломијама које у правилу свакодневно завршавају најгнуснијим лажима, као и идеологији глобализма и неолиберализма која је Србима стајала као што им пристају и преписана западњачка решења политичког система – као брљавом прасету лакиране ципеле! Само је питање колико је ко тога свестан и спреман да дозволи себи најмању могућу меру слободе да у духу својих предака ништа не узима здраво за готово, односно да задржава право да на сва решења, посебно она која му раде о глави, гледа бар са одређеним степеном сумњичавости. И да се против њих бори.

Отуда је једно од првих поглавља својеврсне анализе сећања на најбурније године постојања „СРПСКОГ ГЛАСА“ неизоставно посвећено општим околностима у којима је и због којих настао. Чак и у време када је физичка веза аустралијских Срба са онима из Отаџбине била неупоредиво скромнија и слабија од ове данашње, скромнија по интензитету а слабија по небројеним садржајима који ту везу подразумевају, стање народа на традиционалним српским просторима неизоставно је утицало на дијаспору.

У наставку учинило се неопходним да подсетимо и на основе уређивачке политике „СРПСКОГ ГЛАСА“ тада, а са задовољством да приметимо и сада, зато што је успео да се одупре притисцима да посустане, претњама сроченим у врло једноставној али утолико ужаснијој претњи по којој смо требали или „да се поклонимо или да се уклонимо“. Најкраће речено, „СРПСКИ ГЛАС“ је био и остао српски, без обзира што то није било раније а није ни сада профитабилно, гле чуда, чак ни међу самим Србима, и без обзира што је навала комерцијале, ма како пупчаном врпцом везаном за темеље вредности и погледа на живот потпуно страном и утолико неприхватљивијом нашем народу, постала опака свакодневица. Знали смо и за горе, зар не?

Сећања на „СРПСКИ ГЛАС“ из времена када је био на неком врхунцу, с обзиром да тада није било „интернета“, логично ни „јутјуба“, „фејсбука“ и осталих друштвених мрежа, а телевизија као најмоћнији електронски медиј тек у повојима своје интерконтиненталне свакодневице, неизоставно подразумевају и сећање на људе који су обележили тај део постојања нашег листа, као и сусрете с њима.

„СРПСКИ ГЛАС“ је пратио догађаје, живот, али и више од тога, израстао је у један од темеља онога што се назива српском заједницом, али што заједница – није! Овој ћемо се теми вратити опширније у једном од наставака овог фељтона. „СРПСКИ ГЛАС“ је, доказујући колико није само пуки хроничар збивања и информативно средство, већ ослонац и место рађања визије у ком правцу треба да се развија свеобухватно српство у Аустралији, није својевремено нудио само објашњење „зашто је нешто тако како је“, већ и решења како да се извучемо из стања које никоме иоле паметном а камоли искреном родољубу није било мило ни видети, још мање осетити.

Учествовали смо као Редакција и као појединци у небројеним манифестацијама, прославама, хуманитарним и културним приредбама, верским светковинама и спортским догађајима. И данас, после толико година а поводом три деценије постојања „СРПСКОГ ГЛАСА“, јасније него из перспективе оног ко од шуме не види дрвеће, без најмање намере да преувеличавамо властиту улогу и значај, у могућности смо да схватимо а онда и са данашњим читаоцима поделимо радост постојања листа какав је био „СРПСКИ ГЛАС“ у временима када је било најпотребније. Да није тако, не бисмо упадали у ватру набујалих страсти, потпаљивану објективном позицијом Аустралије у међународним односима са једне, а Србима као проказаном метом за одстрел и потпуно неоправдано откривеним „зликовцима модерног доба“ са друге стране. Подсећање само на неке од бројних догађаја када српски национални лист што је „СРПСКИ ГЛАС“ с поносом био, говори више од било каквог покушаја који нам, ето, и није потребан, да сами себи ласкамо и дајемо на значају. Али то што се овим поводом и овом приликом подсећамо, нека нам не буде замерено. Било би лепо а и поштено да се и други сете и успомену на дане мука али и борбе за узвишене циљеве преносе на млађе.

Поглавље сећања на оно чиме се и како некад бавио „СРПСКИ ГЛАС“ неизоставно подразумева и сећање на неугодности које смо доживљавали, грешке које смо правили, било да су биле изнуђене или последица наших слабости. А било је и тога, разумљиво! Занимљивије од тога је чињеница да је управо „СРПСКИ ГЛАС“ излазио на црту некима од највећих штеточина из српских редова, а да ли је формулација претешка као она „реч која убија“, или сасвим одмерена у односу на величину зла којој се „СРПСКИ ГЛАС“ морао супротстављати, нека поново остане на читаоцима да суде. Ми ћемо, као и увек, понудити своје аргументе кроз сећања која не бледе.

Нисмо заборавили, како већ ред налаже, да се поводом три деценије постојања „СРПСКОГ ГЛАСА“ сетимо и његових стваралаца, без обзира на ком месту и у којој се улози налазили. Почев од издавача, покојног Ђорђа Маринковића, чланова прве Редакције на чијем је челу био Раде Берак, преко друге коју је предводио  Дејан Вељовић, свих у којима је учествовао као спортски уредник Милан Ниновић, Београдске редакције чија је душа био никад заборављени, нажалост прерано преминули Небојша Вуковић – Чоки, уз Драгана Церовића и Срђана Маркотића, низ сарадника из Аустралије, Србије и целог света. Величину дела сабијеног у две речи – „СРПСКИ ГЛАС“, тешко је описати брзо и једноставно а да се не огрешимо о истину, сада већ и део историје. Чињеница је да ту истину нисмо само преносили, за њу се борили зато што је српска, истина је да нам није било до самоистицања и лажног представљања себе и свог народа, већ само и једино до мало правде. Баш као што је и врли нобеловац Петер Хандке ускликнуо „Правдом за Србију“.

Користим прилику да поводом три деценије постојања „СРПСКОГ ГЛАСА“ честитам редак јубилеј свима који у његову стварању непосредно учествују данас, као и онима који су то чинили било кад у прошлости, читаоцима прошлим, садашњим и будућим, уз жељу да нас све заједно краси непоколебљива воља у трагању за бољим решењима и путевима уздизања уместо дефетизма и признавања „стања реалности“, ма колико оно изгледало тешко, каткад и жалосно. „СРПСКИ ГЛАС“ може да буде поново носилац идеја и место где се сливају информације, али и ствара, ради а не само празнослови, чему је склоност у околностима живота у Аустралији појава уобичајена колико и трагично погрешна. Пожелимо му зато још дуг век, али у новом руху, са новим видицима и проширеним хоризонтима, зато што је био наш миљеник, наша судбина, понекад наша горка кост у грлу, али и радост тешко схватљива било коме ко није провео бесане ноћи у редакцији, мучно уверавање са често нимало добронамерним саговорницима на телефонској линији, омаловажавање равно понижењу као и част и поштовање, чак и понеку сузу у оку сретних што постојимо. Ми, Срби, уз свој „СРПСКИ ГЛАС“.