Rajko Špirić rođen je u mestu Nemila kod Zenice 1949. godine, dakle posleratna vremena, težak život. Čestiti roditelji imali su devetoro dece. Pre rata je kralj bivao deci kod kojih je sedmoro i više, te je tako predsednik ovima bivao kum. Dobijali su poklon godišnje od države. Bili su dosta siromašni. Nekakvo odelo su dvojica braće nosili. Jedan ide iz škole, a ovaj u školu. Sastaju se na određenom mestu, izmenjaju odelo, ovaj sa istim odelom u školu, a ovaj kući u onim drugim. Završivši zanat odlazi u vojsku u Banja Luku, a onda na mađarsku granicu.
Zagleda se u lepu i stasitu lepopojasnu devojku Rosu, koja je završila ugostiteljsku školu i kao dobar đak oslobođena diplomskog rada. Kod Rose je sve išlo nekako serijski. U maju je završila školu, u junu se zaposlila, a u julu se udala. Kao dobar đak, dobar radnik otvara aščinicu ( ugostiteljska radnja) u Zenici. U Zenici žive dvadeset godina. Tu i u tom vremenu rađaju im se dva sina.
U nesrećnom ratu nađoše se u Beogradu, a zatim odoše za Nemačku. Kada su prelazili austrijsku granicu imali su ikonu Presvete Bogorodice. Na granici su čekali kontrolu. Niko se nije pojavio, te su tako rešili da pređu u Austriju i prešli su. Nigde ih nije videla carina, niti oni carinu. U Nemačkoj ostaju godinu i po dana radeći i štedeći. Dok su oni radili, mlađi sin Bojan je umesto da skoči u vodu na bazenu odleteo na beton i mnogo je nastradao. Lekari kažu da jedan od hiljade ostaje u životu, a niko sposoban za dalji rad. Tuđina, nema se ni u levoj, ni u desnoj. Dete nastradalo. Ne zna se kakve će da budu posledice. I ja sam bivao sa Špirićima na Petrovdane, pošto se to desilo na Petrovdan, te smo se molili Bogu i zahvaljivali ovde u Australiji što je dečak ostao normalan i završio fakultet.
Godine 1994. godine kreću za Australiju. Kakva slučajnost, da sam ja pisac ovih redova u avionu upoznao Borisa i Bojana, sinove Rajkove i Rosine. Oni su otišli i rekli roditeljima kako su upoznali srpskog popa. Bili su mali, a ja sam im u šali obećao venčanje u pola cene. Ja sam ostao u Sidneju, a Špirići su otišli za Melburn. Kad smo se posle nekoliko godina sreli u Mori- ju onda smo se ponovo upoznali i nastavili započeto prijateljstvo. Živeli su u Sidneju na dve-tri adrese. Slavili su, ženili dva sina, uvek je sve bivalo onako kako treba.
O Svetom Petru smo se sastajali na molitvi radi sećanja na stradanje malog Bojana i zahvalnosti Bogu što se, eto sve odlično završilo. A za slavu, a to je dan Svetog Nikolaja Čudotvorca da se i ne govori. Slava je uvek bila posna. Kako u Bosni, tako i u Australiji. Mnogi imaju prijatelja, a samim tim i gosta o slavi, mi kažemo zajmenika i uopšteno govoreći imaju ljudi, prijatelja, poznanika…
Zidao sam im sa mojim ljudima dva stana u Marikvilu. Mnogi su nas sunarodnici čašćavali i hranili, bukvalno hranili, čak i jedan Hrvat u Frenč Forest, ali kao Rajko i Rosa nije niko. Em Rosa zna da sprema, em obadvoje imaju srce veće od Zenice i od Sarajeva. Rajko je u Crkvenim odborima, a Rosa je i predsednica Kola srpskih sestara u Kabramati. Toliko su isto aktivni i u Lazarici, pogotovo dok su živeli u Marikvilu. Retki su kao ovi naši Špirići da vuku dve brazde za svoje dve parohije. U Kabramati i Aleksandriji. Rosa je odrasla uz dve sestre i četiri brata. Roditelje smo opojali – majku Maru, a posle i Mihaila. A deca, unučad i unučad od braće i sestara se razmileše po celom zemaljskom šaru.
Špirići su u svakom crkvenom poduhvatu tu, na njih se sme računati i osloniti. Bilo da je hadžijska slava, manastiri, koledž… Kao dobri ljudi odlaze sa Srbima u Jang, Ilajn, Kanberu da i ne govorimo, na hadžijske slave, jer su i sami hadžije. Godinama smo se sastajali na molitvu kod mene, kod drugih, kod Špirića u Marikvilu, u ruskom hramu skoro svake nedelje.
Rajko i Rosa su se dobro okućili. Oni kao izbeglice dovode sad svoje rođake – izbeglice. Doveli su i pomogli 14 porodica, a čeljadi bi bilo oko osamdesetoro. Odlični su preduzimači i ja se sa takvim mojim prijateljima ponosim, a Bogu hvala nisu samo oni takvi, ima ih još i još. Oba sina imaju porodice i napravili su dobre kuće. Šta rade deca, nego ono što vide od oca.
Svim Špirićima želimo sve najbolje i da i dalje vode svoj biznis i da nam daju dobar primer, da učestvuju kao i do sad u poduhvatima za dobro svih i za dobro svoje Crkve. Živeli na mnogaja ljeta. Amin
Prota Nikola Bilić
