Рајко Шпирић рођен је у месту Немила код Зенице 1949. године, дакле послератна времена, тежак живот. Честити родитељи имали су деветоро деце. Пре рата је краљ бивао деци код којих је седморо и више, те је тако председник овима бивао кум. Добијали су поклон годишње од државе. Били су доста сиромашни. Некакво одело су двојица браће носили. Један иде из школе, а овај у школу. Састају се на одређеном месту, измењају одело, овај са истим оделом у школу, а овај кући у оним другим. Завршивши занат одлази у војску у Бања Луку, а онда на мађарску границу.

Загледа се у лепу и стаситу лепопојасну девојку Росу, која је  завршила угоститељску школу и као добар ђак ослобођена дипломског рада. Код Росе је све ишло некако серијски. У мају је завршила школу, у јуну се запослила, а у јулу се удала. Као добар ђак, добар радник отвара ашчиницу ( угоститељска радња) у Зеници. У Зеници живе двадесет година. Ту и у том времену рађају им се два сина.

У несрећном рату нађоше се у Београду, а затим одоше за Немачку. Када су прелазили аустријску границу имали су икону Пресвете Богородице. На граници су чекали контролу. Нико се није појавио, те су тако решили да пређу у Аустрију и прешли су. Нигде их није видела царина, нити они царину. У Немачкој остају годину и по дана радећи и штедећи. Док су они радили, млађи син Бојан је уместо да скочи у воду на базену одлетео на бетон и много је настрадао. Лекари кажу да један од хиљаде остаје у животу, а нико способан за даљи рад. Туђина, нема се ни у левој, ни у десној. Дете настрадало. Не зна се какве ће да буду последице. И ја сам бивао са Шпирићима на Петровдане, пошто се то десило на Петровдан, те смо се молили Богу и захваљивали овде у Аустралији што је дечак остао нормалан и завршио факултет.

Године 1994. године крећу за Аустралију. Каква случајност, да сам ја писац ових редова у авиону упознао Бориса и Бојана, синове Рајкове и Росине. Они су отишли и рекли родитељима како су упознали српског попа. Били су мали, а ја сам им у шали обећао венчање у пола цене. Ја сам остао у Сиднеју, а Шпирићи су отишли за Мелбурн. Кад смо се после неколико година срели у Мори- ју онда смо се поново упознали и наставили започето пријатељство. Живели су у Сиднеју на две-три адресе. Славили су, женили два сина, увек је све бивало онако како треба.

О Светом Петру смо се састајали на молитви ради сећања на страдање малог Бојана и захвалности Богу што се, ето све одлично завршило. А за славу, а то је дан Светог Николаја Чудотворца да се и не говори. Слава је увек била посна. Како у Босни, тако и у Аустралији. Многи имају пријатеља, а самим тим и госта о слави, ми кажемо зајменика и уопштено говорећи имају људи, пријатеља, познаника…

Зидао сам им са мојим људима два стана у Мариквилу. Многи су нас сународници чашћавали и хранили, буквално хранили, чак и један Хрват у Френч Форест, али као Рајко и Роса није нико. Ем Роса зна да спрема, ем обадвоје имају срце веће од Зенице и од Сарајева. Рајко је у Црквеним одборима, а Роса је и председница Кола српских сестара у Кабрамати. Толико су исто активни и у Лазарици, поготово док су живели у Мариквилу. Ретки су као ови наши Шпирићи да вуку две бразде за своје две парохије. У Кабрамати и Александрији. Роса је одрасла уз две сестре и четири брата. Родитеље смо опојали – мајку Мару, а после и Михаила. А деца, унучад и унучад од браће и сестара се размилеше по целом земаљском шару.

Шпирићи су у сваком црквеном подухвату ту, на њих се сме рачунати и ослонити. Било да је хаџијска слава, манастири, колеџ… Као добри људи одлазе са Србима у Јанг, Илајн, Канберу да и не говоримо, на хаџијске славе, јер су и сами хаџије. Годинама смо се састајали на молитву код мене, код других, код Шпирића у Мариквилу, у руском храму скоро сваке недеље.

Рајко и Роса су се добро окућили. Они као избеглице доводе сад своје рођаке – избеглице. Довели су и помогли 14 породица, а чељади би било око осамдесеторо. Одлични су предузимачи и ја се са таквим мојим пријатељима поносим, а Богу хвала нису само они такви, има их још и још. Оба сина имају породице и направили су добре куће. Шта раде деца, него оно што виде од оца.

Свим Шпирићима желимо све најбоље и да и даље воде свој бизнис и да нам дају добар пример, да учествују као и до сад у подухватима за добро свих и за добро своје Цркве. Живели на многаја љета. Амин

Прота Никола Билић