Intervju: Aleksandar Antić, pesnik
Piše: Slaviša Pavlović
Mladi pesnik i prevodilac, Aleksandar Antić, uskoro će promovisati svoju knjigu poezije ”Pesme o svačemu i ničemu.” Za Srpski glas, Aleksandar govori o svojim uzorima, poeziji i kulturi.
– Uskoro izlazi tvoja knjiga poezije?
Moja prva knjiga poezije predstavlja presek mog stvaralaštva od rane mladosti do danas. Kao što joj i sam naslov kaže, ”Pesme o ničemu i svačemu”, zbirka nije usko tematski određena, već predstavlja skup mojih pesničkih impresija o najraznijim temama. Tako su neke pesme plodovi tihih meditativnih večeri u privatnosti moje sobe, a druge reakcije na zaglušujuću, ponekad nesnosnu buku svakodnevnice. Od atmosferičnih poetskih tinjanja do vreve savremenog društva, sve je tu obuhvaćeno. Ako bi trebalo izdvojiti neku zajedničku nit, možda je to neki nemir koji nastaje poigravanjem sa suprotnostima. Moje pesme su većinom satkane od polariteta čije suprotstavljanje stvara jednu vrstu kreativne tenzije i upravo ta tenzija će, nadam se, pobuditi u čitaocu jednu kritičku i ostrašćenu potragu za nekom lepotom i nekim smislom.
– Koliko se čita poezija u Srbiji?
Poezija se u Srbiji ne čita maltene uopšte. Ljudi nemaju nekog naročitog interesovanja za nju jer se ona ne može podvesti pod laku zabavu. Većina čitalaca poezije su ljudi koji i sami nešto pišu, pa prate šta im rade kolege, a samih čitalaca je vrlo malo.
– Koga bi od pesnika izdvojio kao najznačajnije za tebe kao stvaraoca?
U srednjoj školi sam zavoleo srpsku modernu. Dučić, Dis, Pandurović i i ostali. Možda me kod njih najviše privlači ta neka zaokruženost njihovog izraza. Okolina, priroda, univerzum prolaze kroz Dučićeve pesme, kako on reče kao kroz ”mistično vrelo”, i nastavljaju dalje svoj put obogaćene njegovim impresijama. Dis možda pre svega zato što uz njega utešna nagrada ne deluje tako loše. Zvezde su pobegle, ali zemlja je ostala i na njoj će možda ipak biti nečeg za tebe. Pandurović je u pesmi ”Svetkovina” umeo da se poigra sa svojim očajem, tj. da proslavi bekstvo, a meni to deluje dosta plemenito.
Pored gorepomenutih, dosta sam čitao i rok poeziju, tj. stihove nekih rok muzičara koje sam tada puno slušao ili ih slušam i danas. Tu su bili, na primer, The Doors, Iggy Pop, Nirvana, The Sisters of Mercy, Joy Division, Azra, Ekv, Block Out…Ili, na primer, neki izvođači koje sam više čitao nego slušao, kao Tom Njaits, Bob Dylan i Lou Reed. To je čitava paleta različith stilova, od misticizma Xima Morisona do realizma Igi Popa, od urbanog romantizma Milana Mladenovića do realizma ili čega već Xonija Štulića, ali ono što im je zajedničko je jedna dubina koju neki drugi eksponenti masovne kulture jednostavno ne poseduju.
Posle su došli i Miljković i Blejk, koji su veliki majstori u igranju sa vatrom. Nažalost, Miljković se na kraju i opekao, ali i on i Blejk su pokazali kako se iz pomirenja, ili prividnog pomirenja, kako bi Blejk rekao, raja i pakla, može odaslati moćna poetska poruka. Tu je onda bio i Tomas Hud, kao pesnik engleske radničke klase, pa Jejts i Eliot, kao veoma inspirativni kritičari modernog sveta, svaki na svoj način. Mada generalno više Jejts jer mi je pristupačniji.
Odskora sam se zainteresovao za Larkina, još jednog sumornog Engleza, čiji cinizam mi je veoma drag i blizak, a našao sam i neki PDF sa puno pesama Bukovskog. Njegova autsajderska ogorčenost i zluradost, kao i eksplicitna i lucidna realnost, mi ponekad zaista prijaju.
– Da li srpska poezija danas napredovala ili stagnirala?
Nisam siguran da li sam sagledao dovoljno široku sliku da bih dao takvu ocenu. Uglavnom pratim neke poetske sajtove, kao Bundolo ili neke grupe na Fejsbuku, i nisam siguran da li dovoljno poznajem ono što se podrazumeva pod našom poetskom “scenom”. Generalno, napredak je u umetnosti mnogo teže definisati nego npr. u nauci. Možda u stvari pojam napretka podrazumeva neki cilj, pa mi zato ta tematika deluje pomalo strano. Koji je naš cilj kao pesnika? Da više budemo samostalni ili da bolje podražavamo? Da idemo u širinu ili u dubinu? Pojma nemam šta bi generalno bio napredak, ali došlo je vreme da poeziju svi pišu, kao što je Miljković predvideo. Ako nešto od toga uspe da se otrgne zaboravu, verovatno smo nešto uradili kako treba.
– Kakva nam je kultura danas?
Kultura je danas krajnje marginalizovana. Bar prava kultura i ljudi koji su zaista kulturni radnici i stvaraoci. A razlog tome je što je medijski prostor ili, bolje rečeno, javni život uopšte prenatrpan raznoraznim kičerskim sadržajima koji u tolikoj meri zaokupljaju pažnju mase da kulturni sadržaji pored njih jednostavno nisu interesantni. Bilo da su u pitanju rijaliti emisije, sport ili glupe serije koje propagiraju nekakav zatucani tradicionalizam, mase se redovno napajaju takvim sadržajima. A takvi programi od konzumenata prave zombije koji su sposobni samo za jednosmerno mišljenje, vole brze i očigledne istine i nemaju ama baš nikakav kritički odnos prema realnosti i svakodnevnici. Naravno da onda nema mesta za kulturu jer svaki režim voli zombije. Na kraju krajeva, videli ste skoro koliko su oni ljudi koji su osvojili brojne medalje na kvadrijenalu dobili prostora u medijima. Za njih nema mesta, ali za kojekakve kvazikulturne programe, serije i rijalitije mora da ima.
– Šta bi ti promenio?
Pa pre svega bih više vremena posvetio kulturnim sadržajima u medijima. Mislim pre svega na najmoćniji medij, a to je još uvek televizija jer nisu svi kompjuterski pismeni. Nisam nešto primetio mnogo emisija o kulturi na najgledanijim televizijama, tipa Pink ili B92. Dakle, više takvih emisija i u boljim terminima, a ne isključivo noću kada se završe dnevnik i serije. Na internetu je situacija još i dobra jer možete naći razne sajtove i forume koji se na ovaj ili onaj način bave kulturom. Ali televizija je ipak i dalje svemoćna i tamo treba popraviti situaciju.
A uveo bih i malo strožiju selekciju i kontrolu na raznoraznim kulturnim konkursima, jer i na njima ima puno nepotizma, protekcije i drugih mutnih radnji zbog kojih kvalitet ne može uvek da ispliva na površinu.
– Kako gledaš na estradizaciju kulture u Srbiji?
Estradizacija je sveprisutna pojava u našem društvu. Zahvatila je sve pore društva, pa tako ni kultura nije ostala imuna. Sve mora da ima neki bolno očigledni, jednosmerni oblik koji neće mnogo zamarati konzumenta, kao i izvesnu dozu prostakluka, erotike ili tračarenja, jer jedino to privlači pažnju mase. A pažnja mase mora da se privuče da bi se napravile pare. Upravo takvo shvatanje po kom ono što ne donosi pare ili popularnost automatski nije vredno je glavni postulat opšte estradizacije kojom smo zahvaćeni. Naravno da i kultura tu mora da trpi i postaje pre svega masovna zabava.
– Misliš li da nam dolaze bolji dani?
Ne. Štaviše, očekujem još veću estradizaciju svih pora društvenog života, pa tako i kulture, jer živimo u hakslijevskom vremenu kada ne sme biti odmora od lake zabave i kada je samo površnost na ceni.
– Tvoji naredni planovi?
Nameravam da predano krenem u promociju zbirke, što na internetu, što uživo. Nadam se da ima ljudi do kojih će moje pesme dopreti uprkos svemu i zato moram uvek da budem na raspolaganju za njih. A u međuvremenu, nastavljam da pišem, kao i do sada. Šta bih drugo? Ipak je uz pisanje sve barem malo lakše i smislenije.
