Интервју: Александар Антић, песник
Пише: Славиша Павловић
Млади песник и преводилац, Александар Антић, ускоро ће промовисати своју књигу поезије ”Песме о свачему и ничему.” За Српски глас, Александар говори о својим узорима, поезији и култури.
– Ускоро излази твоја књига поезије?
Моја прва књига поезије представља пресек мог стваралаштва од ране младости до данас. Као што јој и сам наслов каже, ”Песме о ничему и свачему”, збирка није уско тематски одређена, већ представља скуп мојих песничких импресија о најразнијим темама. Тако су неке песме плодови тихих медитативних вечери у приватности моје собе, а друге реакције на заглушујућу, понекад несносну буку свакодневнице. Од атмосферичних поетских тињања до вреве савременог друштва, све је ту обухваћено. Ако би требало издвојити неку заједничку нит, можда је то неки немир који настаје поигравањем са супротностима. Моје песме су већином саткане од поларитета чије супротстављање ствара једну врсту креативне тензије и управо та тензија ће, надам се, побудити у читаоцу једну критичку и острашћену потрагу за неком лепотом и неким смислом.
– Колико се чита поезија у Србији?
Поезија се у Србији не чита малтене уопште. Људи немају неког нарочитог интересовања за њу јер се она не може подвести под лаку забаву. Већина читалаца поезије су људи који и сами нешто пишу, па прате шта им раде колеге, а самих читалаца је врло мало.
– Кога би од песника издвојио као најзначајније за тебе као ствараоца?
У средњој школи сам заволео српску модерну. Дучић, Дис, Пандуровић и и остали. Можда ме код њих највише привлачи та нека заокруженост њиховог израза. Околина, природа, универзум пролазе кроз Дучићеве песме, како он рече као кроз ”мистично врело”, и настављају даље свој пут обогаћене његовим импресијама. Дис можда пре свега зато што уз њега утешна награда не делује тако лоше. Звезде су побегле, али земља је остала и на њој ће можда ипак бити нечег за тебе. Пандуровић је у песми ”Светковина” умео да се поигра са својим очајем, тј. да прослави бекство, а мени то делује доста племенито.
Поред горепоменутих, доста сам читао и рок поезију, тј. стихове неких рок музичара које сам тада пуно слушао или их слушам и данас. Ту су били, на пример, Тхе Доорс, Иггy Поп, Нирвана, Тхе Систерс оф Мерцy, Јоy Дивисион, Азра, Екв, Блоцк Оут…Или, на пример, неки извођачи које сам више читао него слушао, као Том Њаитс, Боб Дyлан и Лоу Реед. То је читава палета различитх стилова, од мистицизма Xима Морисона до реализма Иги Попа, од урбаног романтизма Милана Младеновића до реализма или чега већ Xонија Штулића, али оно што им је заједничко је једна дубина коју неки други експоненти масовне културе једноставно не поседују.
После су дошли и Миљковић и Блејк, који су велики мајстори у игрању са ватром. Нажалост, Миљковић се на крају и опекао, али и он и Блејк су показали како се из помирења, или привидног помирења, како би Блејк рекао, раја и пакла, може одаслати моћна поетска порука. Ту је онда био и Томас Худ, као песник енглеске радничке класе, па Јејтс и Елиот, као веома инспиративни критичари модерног света, сваки на свој начин. Мада генерално више Јејтс јер ми је приступачнији.
Одскора сам се заинтересовао за Ларкина, још једног суморног Енглеза, чији цинизам ми је веома драг и близак, а нашао сам и неки ПДФ са пуно песама Буковског. Његова аутсајдерска огорченост и злурадост, као и експлицитна и луцидна реалност, ми понекад заиста пријају.
– Да ли српска поезија данас напредовала или стагнирала?
Нисам сигуран да ли сам сагледао довољно широку слику да бих дао такву оцену. Углавном пратим неке поетске сајтове, као Бундоло или неке групе на Фејсбуку, и нисам сигуран да ли довољно познајем оно што се подразумева под нашом поетском “сценом”. Генерално, напредак је у уметности много теже дефинисати него нпр. у науци. Можда у ствари појам напретка подразумева неки циљ, па ми зато та тематика делује помало страно. Који је наш циљ као песника? Да више будемо самостални или да боље подражавамо? Да идемо у ширину или у дубину? Појма немам шта би генерално био напредак, али дошло је време да поезију сви пишу, као што је Миљковић предвидео. Ако нешто од тога успе да се отргне забораву, вероватно смо нешто урадили како треба.
– Каква нам је култура данас?
Култура је данас крајње маргинализована. Бар права култура и људи који су заиста културни радници и ствараоци. А разлог томе је што је медијски простор или, боље речено, јавни живот уопште пренатрпан разноразним кичерским садржајима који у толикој мери заокупљају пажњу масе да културни садржаји поред њих једноставно нису интересантни. Било да су у питању ријалити емисије, спорт или глупе серије које пропагирају некакав затуцани традиционализам, масе се редовно напајају таквим садржајима. А такви програми од конзумената праве зомбије који су способни само за једносмерно мишљење, воле брзе и очигледне истине и немају ама баш никакав критички однос према реалности и свакодневници. Наравно да онда нема места за културу јер сваки режим воли зомбије. На крају крајева, видели сте скоро колико су они људи који су освојили бројне медаље на квадријеналу добили простора у медијима. За њих нема места, али за којекакве квазикултурне програме, серије и ријалитије мора да има.
– Шта би ти променио?
Па пре свега бих више времена посветио културним садржајима у медијима. Мислим пре свега на најмоћнији медиј, а то је још увек телевизија јер нису сви компјутерски писмени. Нисам нешто приметио много емисија о култури на најгледанијим телевизијама, типа Пинк или Б92. Дакле, више таквих емисија и у бољим терминима, а не искључиво ноћу када се заврше дневник и серије. На интернету је ситуација још и добра јер можете наћи разне сајтове и форуме који се на овај или онај начин баве културом. Али телевизија је ипак и даље свемоћна и тамо треба поправити ситуацију.
А увео бих и мало строжију селекцију и контролу на разноразним културним конкурсима, јер и на њима има пуно непотизма, протекције и других мутних радњи због којих квалитет не може увек да исплива на површину.
– Како гледаш на естрадизацију културе у Србији?
Естрадизација је свеприсутна појава у нашем друштву. Захватила је све поре друштва, па тако ни култура није остала имуна. Све мора да има неки болно очигледни, једносмерни облик који неће много замарати конзумента, као и извесну дозу простаклука, еротике или трачарења, јер једино то привлачи пажњу масе. А пажња масе мора да се привуче да би се направиле паре. Управо такво схватање по ком оно што не доноси паре или популарност аутоматски није вредно је главни постулат опште естрадизације којом смо захваћени. Наравно да и култура ту мора да трпи и постаје пре свега масовна забава.
– Мислиш ли да нам долазе бољи дани?
Не. Штавише, очекујем још већу естрадизацију свих пора друштвеног живота, па тако и културе, јер живимо у хакслијевском времену када не сме бити одмора од лаке забаве и када је само површност на цени.
– Твоји наредни планови?
Намеравам да предано кренем у промоцију збирке, што на интернету, што уживо. Надам се да има људи до којих ће моје песме допрети упркос свему и зато морам увек да будем на располагању за њих. А у међувремену, настављам да пишем, као и до сада. Шта бих друго? Ипак је уз писање све барем мало лакше и смисленије.
