Интервју: Срђан Стојиљковић

Срђан Стојиљковић је препознатљиво лице на књижевној сцени Србије. његов први роман “Капи” осликаног неба привукао је велику пажњу читалаца, поготову жена, због искреног и неуобичајеног приступа љубавним темама. Другим романом Све те грешнице је дао јасну и снажну поруку да на њега треба озбиљно рачунати.
– Која тема је доминантна у Вашим романима?
љубав. Крајње границе и експресија. Како дотакнути савршенство на тренутак. Како доћи до тог савршеног тренутка и има ли смисла борити се за то. Шта после тога?
То је моја мисија у овом животу. Трагати и писати. Нудити одговоре, или само поставити питање.

– Шта очекујете од новог романа?
Очекујем да много људи прочита овај роман. Затим очекујем реакцију читалаца. Отворио сам теме које мене као писца веома занимају и то је само тема која је дата јавности. Шта је то велика љубав и да ли је она коначна? Да ли разум побеђује срце и да ли тренутне друштвене околности контаминирају однос између жене и мушкарца? Да ли су урушене праве вредности под налетом злих времена и да ли као друштво еволуирамо у неку звер која ће на крају појести саму себе? То су теме које мене као уметника мотивишу да пронађем одговор пре свега у себи, како бих субјективно сагледао ситуацију и дао своје мишљење. Дубоко верујем у моћ субјективног мишљења јер сматрам да је објективност ретроградна. Главни јунаци у овом роману су обични људи, људи које можда познајемо. Ово је прича о њиховој унутрашњој борби.
– Да ли треба пратити разум или срце?
Био бих лицемер када бих одговорио да треба пронаћи равнотежу и ту се удобно сместити. Срце не трпи удобност. љубав тражи разиграност, ватру, несаницу и посвећеност. Разум жели да вас проведе кроз живот без много турбуленција, сведено и мирно. То су непомирљиве категорије, два начина размишљања, две различите религије. Целим бићем гласам за срце, а опет, много пута сам послушао разум, иако је срце лудо тукло и негодовало, тако да је јако тешко преломити или се прецизно и јасно одредити према томе. Постоји још једна ствар, а то је осећај у човеку, који нам даје смернице, окреће кормило живота мимо наше воље. Некада ризикујете и препуштате се јер имате осећај да је то оно за шта би требало да се жртвујете, а понекад је обрнуто. Не постоји тачан одговор на ово питање, иако се често лакомислено одлучимо да одговоримо како треба пратити срце. Некако је витешки дати такав одговор и приказати себе као романтика.

– Како Ви, као писац, доживљавате жене?
Цитираћу Андрића: “Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима”.
Суштина је да су жене нестална, а самим тим и веома емотивна бића. Тврдим да је мит о томе да су жене романтичне потпуно погрешан. Принц на белом коњу је ништа друго до леп и богат мушкарац са статусним симболом. Нигде се не говори о томе да принцеза чека мушкарца бар пријатног изгледа у кога ће се заљубити без обзира на његово материјално стање и положај у друштву. Често ни мушкарчев спољашњи изглед није пресудан. Жена се заљубљује у његову представу о њој, у његову љубав и дивљење према њој. Тада она постаје права жена и бесмртна. Највећа грешница постаје светица. Постаје жена која воли. Не постоји ништа што ће вам жена теже опростити од угаслог сјаја у вашим очима. То је неопростиво.
Жене су јаче од мушкараца у дисциплини опстанка. Посвећеније су и разумније. Мушкарци су склони патетици, туговању, бежању од бола.
– Где видите себе на књижевној сцени Србије?
Иначе је тешко новим лицима да уђу у круг писаца. То је тежак подухват. Шта год писали, песме или прозу, постоји гомила неталентованих али веома утицајних људи који ће минирати сваки ваш покушај придружењу табору писаца. Они су као ноћна гранична стража. Опасни и наоружани мржњом. Ако ипак успете да прођете тај најсуровији обруч велике су вам шансе да ћете бити прихваћени. Талентовани и успешни писци су питома бића. Прихватиће вас ако то својим талентом заслужујете. У Нишу постоји једна јака књижевна сцена, кохерентна, али не клановска. Ја имам доста широк простор пред собом с обзиром на жанр. љубав није честа тема мучких писаца.
– Шта мислите о културној сцени у Србији?
Култура је одраз стања у друштву и тиме нисам рекао ништа ново. То је опште место. Тамо где су стомаци празни култура је на маргинама друштва. Ретки су уметници који у Србији могу да живе само од свог уметничког рада. Наравно, не постоје богати уметници. То је непозната категорија у Србији. Када говоримо о писцима, постоје два велика проблема: мало тржиште и мали језик којим се служимо. Уз то, култ књиге на овим просторима није на нивоу развијених земаља. Говорим о економској и културној развијености. Мали језици ће увек бити егзотична категорија на мапи озбиљне светске књижевности. Сличан проблем, можда чак и израженији, имају и глумци. Али то је наша судбина. Оно што можемо да учинимо ми сами је то да као друштво пропагирамо праве вредности. Нигде као у Србији није јак култ пиштоља и силиконских сиса.
– Инспирација и утицаји. Или начин на који писац ствара.
Вечита инспирација су ми жене. Невероватна бића. Најнесавршенија и најдопадљивија бића у нашим животима. Њихова различитост. Осећај да не постоје две исте жене. Могућност трагања за скривеним вредностима, док се дивите њиховој лепоти. Жене. Због њих постојим као уметник.
Писци који су највише утицали на моје списатељске и естетске навике су Вајлд, Ками, Фанте, Хамсун и Сарамаго. Уз стално ишчитавање руских класика и француске романтичне књижевности, добар траг у мени су оставили и домаћи писци: Капор, Пекић, Андрић и многи други.
Музика је мој мотор и главни покретач. Потпуно сам под утицајем групе Депеше моде.
– Да ли спремате нову књигу?
Пишем нови роман који би требало да се зове Пола срца и који дубље зарања у мушкарчеву опсесију према љубавним играма. Напредујем и сазревам као писац тако да после тог романа очекујем пуну афирмацију и стабилну позицију на књижевној сцени региона.
Уз то, припремам збирку прича Бити Дејв Гахан, која је састављена од прича инспирисаних певачем групе Дипеш мод.

Славиша Павловић