Био је одличан студент, сјајан спортиста а касније и врло успешан адвокат. Рођен и одрастао у Загребу, у остацима српске породице страдале у Јасеновцу, осамдесетих година прошлог века, оженио се са школском љубави,Хрватицом, Загрепчанком и у то време, почетницом у једној судској институцији у загребачкој приградској општини. Изродили су два узорна сина, данас далеко од родног краја, старијег, који је у Конгу, у којем ради у једној америчкој компанији и млађег који у Београду има зубарску клинику. Срећно су ожењени, а наш јунак с почетка приче и његова супруга, поносни су деда и бака.
После очекиваног изгона из Хрватске и Загреба, почетком деведесетих, дуго живе у Француској, а ових су дана после 26 година први пут посетили родни град. И јутрос, добих електронско писмо из којег дословно преносим део који, по мени, заслужује јавност.
“ Шетамо по Загребу и приближавамо се Српској Православној цркви, у којој су прво венчани моји родитељи , а касније и ми. Леп је дан, Загреб пун зеленила, променио се у ових четврт века, пуно је нових тргова,зграда, улица, цести, а да о продавницама не пишем. Близу цркве, у модерном кафићу пописмо прву јутарњу кафу, а пажњу нам привуку вести о хапшењу 19 годишњег младића, који је у Вуковару облепио многе улице са сликом обешених Срба и поруком “Србе на врбе“. Посебно приметих коментар о томе како нема службене осуде овог фашизма, односно да је овај симбол мржње, за Хрватску нормална и безболна ствар, свакодневница. Кроз главу ми прође слика из деведесетих, усташко оргијање по Загребу, прва убиства мојих српских комшија, пријатеља и познаника. Све оно што су прошли моји преци у другом светском рату, Билогору, Јасеновац, страх деце кад смо бежали из Загреба, избеглиштво, муке, страдања .Попили смо кафу и готово изјутрили на улицу. Кад тамо још већи шок, трљам очи да будем сигуран да не сањам. Је ли ово опет 1991.? Није ли овде време стало?
На тргу тачно преко пута Српске Православне цркве, страва и ужас прошлости, људске наказе у црним кољачким усташким одорама, њих педесетак, носећи нацистичке и фашистичке, односно усташке заставе урлају њима најдраже песмице, Србе на врбе, Уби закољи да Србин не постоји, а једна женска сподоба, изобличене фаце и крезубе вилице, носи транспарент с њиховим знаком распознавања, за дом спремни.
Ретки пролазници убрзавају ход, нека деца у близини плачу и скачу у наручје родитеља, а ја осећам мучнину и несвестицу. Најстрашније у овој хорор причи јесте понашање неколико присутних полицајаца, неки умиру од смеха, неки пљешћу а неки незаинтересовани чекају да им прође радно време. Навикли људи на овакве сцене, па ово је Загреб, ово је нова НДХ, чланица УН и ЕУ, ово је 2017. година. Мобилни телефон ми је најбољи пријатељ, како ћу истовремено и весео и тужан , мојим француским пријатељима овековечити сликом причу о растућем клерофашизму, којег у Хрватској подржавају и власт и посебно католичка црква. Тужан јер ипак сам Загреб волео као свој родни град, а весео што сам од ових јадника одавно отишао у цивилизацију“.
.Писмо ме није изненадило, али јесте обрадовало. Јер из земље лудила, нацифашизма и државног расизма, треба бежати што пре и што даље. Сетих се романа Тимотија Рајбека, “Хитлерове прве жртве, захтев за правдом“.
Опис нацистичког дивљања у Баварској тридесетих година прошлог века, неодољиво подсећа на Хрватску данас, Хитлерове методе према мањинама, идентичне су методама Туђманових наследника према Србима. Холокауст је почео 100 км даље од Минхена у Дахау 1933, а Туђманов геноцид над Србима 1991. сто км од Загреба. Хитлер је дефинитивно поражен и уништен 1945., Туђман још живи и живеће док се не појави, ако Бог да, неки нови Блајбург.
Блесави Србомрзац Бакир Изетбеговић, верујем, одиграо је најлошији потез у ткз. политичкој каријери. Постигао је супротан ефекат од жељенога, зацементирао је позицију Милорада Додика, а уместо да од Босне направи џамахирију, довео је до њеног распада. Или боље речено, убрзао је пропадање, на пропаст иначе осуђене, бабове му окоснице из утопије коју је назвао “Зелена трансверзала“.
Васко Вукоје, адвокат, Аделајд
