U Manastirskom domu Svete Petke u Izvoru kod Paraćina, utočištu za odrasle zarobljenog detinjstva. Monahinje brinu o 86 žena koje su, otkako su izbačene iz roditeljskog gnezda ovde našle mir.
JESI li ti moja mama?
– Kako su tvoje bebe, kako su muški?
– Sutra idem kući, po mene dolazi moja Kosa…
– A, kako se ti zoveš? Ja sam Ivana. Kako se zoveš? Ja sam… Ja sam…
Pitanja jedva razgovetna. Reči pokidane, ko zna kada. Pružene ruke. Traže naručje. Sve ruke žele u jedan zagrljaj. Sve odjednom da pomiluju tuđe obraze. A oči… Oči uprte u samu zenicu i prodiru ti pogled.
Iz grupe se probija Evica:
– Dobro nam došli, mi vas čekamo. Odavno vas čekamo. Nama je ovde lepo. Ja sam došla iz Sremčice. Mi smo velika porodica. Mi volimo naše sestre. One brinu o nama – izgovorila je gotovo u dahu. I jednom rukom zagrlila monahinju Sevastiju, a drugom monahinju Anisiju. Onda su svi, u trenutku, bili oko mati Glikerije. A zagrljaji ne prestaju.
– Dobro deco, dobro je, idemo da poslužimo goste – kazala je mati Glikerija, starešina manastira.
Ali ova “deca”, nisu i po godinama – deca. Detinjstvo je zarobljeno u njima. I pokret, nekad davno sputan. I sudbine, potresne.
Ovo je Manastirski dom Svete Petke u Izvoru kod Paraćina, utočište za devojčice i odrasle žene “oštećenog uma i telesnih nedostataka”… Osamdeset šest ih je, od osamnaeste do osamdesete godine života. Većina je potpuno nepokretna. O njima brine šesnaest monahinja ovog manastira. Danonoćno. Dom ima lekara, dolaze psiholozi, neuropsihijatri. Pitamo se, ko da zaleči ovakve i ovolike rane otvorene u dušama ove “dece”, izbačene iz roditeljskog gnezda, kao ružni pačići. Ispali ispod njihovog krila, koje nije imalo snagu da ih uznese. Ko da razmrsi čvorove u mozgu u kom su nerazmršena pitanja sa početka ove priče. I želje koje se ne ostvaruju. I to je bolno.
– Daj mi dlan, daj, pruži… Ne tako, ovako… Sad će zvezda… Ja sam Nina…
– Dođi da vidiš moje crteže, uzmi jedan za Osmi mart. Ja sam Dragana.
– Ja ću da ti poklonim džemper… Ja sam Sara, Novi Pazar.
Posle nas ova “deca” i njihove želje iz sobe u sobu manastirskog doma u stopu prate. U jednoj od tih soba devojka, prikovana za krevet, čitav život živi uz svoj radio. Zgrčeno telo.
Mati Glikerija kaže:
– Ona voli pesme, sreća, čuje. Kad pesma prestane, ona se buni. Svaka od naših štićenica je sudbina za sebe. Naše sestrinstvo svaku do tančina zna, ali o tome se ovde ne govori. Teško je kad za njih, mnoge od njih, niko ne pita. Niko od rodbine. Nikad. Roditelji se brane zaboravom, a to je za ove duše najteža kazna. Ruku na srce, dolaze mnogi, posećuju svoju decu u Domu. Ali muka je to. A najteže nam je kad ih, mi, samo mi, sestrinstvo, ispraćamo iz života, tu, na seoskom groblju. Samo mi. Ipak, naša je misija da pomažemo, da drugima pružimo ruku u nevolji i zahvalne smo što smo darovane takvom misijom.
Vreme rastanka sa Domom, njegovom “decom” i monahinjama koje bespoštedno rade i brinu, ne samo o Domu, već i o čitavom manastirskom domaćinstvu. Ali niko od njih koje ostavljamo ne voli rastanke. “Deca” su sada samo u zagrljaju monahinja.
Našeg foto-reportera pita Evica:
– Da nas slikaš za uspomenu, Milutine?
– I, nastala je slika “dece” koju niko neće… Niko neće, osim ovog požrtvovanog sestrinstva.
– Sad da se pozdravimo i ispratimo naše goste – kazala je monahinja Sevastija.
I, ponovo ruke. Ruke spletene da dodir duže traje. Dodir ruke ovde otključava zarobljene duše, a zatvara velike rane.
TRADICIJA OD SEDAM I PO DECENIJA
DOM pri Manastiru Svete Petke u Izvoru kod Paraćina pre sedam i po decenija primio je prvu decu: izbeglice i ratnu siročad iz Hrvatske 1942. godine. Deceniju kasnije, namenjen je isključivo ženskoj deci oštećenog umnog i fizičkog zdravlja. Danas je ovo dom za žene od punoletstva do… kraja.
Autor: Milena MARKOVIĆ
Novosti.rs
