Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. У неколико наредних бројева Српски глас ће објавити делове из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.

Други свјетски рат на Мајевици

Када сам се због усташко-њемачке окупације Тузле превремено вратио са заната кући, некада весела и распјевана Мајевица утонула је у муклу тишину и ишчекивање неког зла. Почела су хапшења, спровођење у Тузлу и Брчко, пребијања, затварања а неки људи су и нестали. У генералном претресу кућа широм Мајевице одузето је илегално оружје, а под пријетњом смрти наређена је предаја заосталог оружја бивше југословенске војске.

Када је ‘оружничка постаја’ из Лопара послала позив свим Србима са Мајевице од 15 до 60 година да дођу ‘на регрутацију’, народ су на домаку Лопара пресрела два резервна официра југословенске војске, који су се одметнули у шуму, и објаснили им праве намјере окупационе власти – слање у логор и убиства на савском мосту у Брчком. Народ се одмах вратио кући и почео да крије у појатама и колибама. У исто вријеме су муслимани из муслиманских села добили оружје од Павелића, са обећањем да ће постати бегови.

Када су локални Срби сазнали да муслимани спремају напад на њихова села, спонтано су се окупили, носећи најразноврсније хладно оружје: косе, виле, рогуље, бајонете везане за колац, спремајући се да бране свој живот и своја огњишта. Мој отац је из штале ископао сакривено оружје: два карабина, десет бомби и сандук муниције. Један карабин је задржао за себе, други је дао резервном нареднику Ђорђију Томићу, а бомбе су подијељене најхрабријим.

Отац је у журби у борбу отишао у бијелој хаљини, па је мајка, бојећи се да ће тако бити лака мета непријатељу, послала брата Стјепу, уз којег сам пошао и ја, да му однесе другу одјећу. Брат ме је спречавао да идем са њим, као и мајка и бака, али ја сам истрајао, јер сам као чаршијско дијете желио да видим рат уживо. Устаници су брзо заузели положаје у српском селу Растошници, које је било нападнуто и гдје су почеле да горе куће. Када смо прилазили мјесту борбе, пуцњава која је долазила са положаја фашиста сјекла је  гране са букава и храстова, а страховита прашина се дизала са друма гдје су падали меци. Брижни отац се наљутио кад је видио да сам и ја дошао на овако опасно мјесто, али је брзо морао да се врати на положај гдје је врло успјешно гађао непријатеља.

Брат и ја смо остали са народом, који је чврсто одлучио да се бори до краја, као на Косову. Они су се храбро борили упркос врло оскудном наоружању, али плашећи непријатеље громким повицима ‘урааа’ из више хиљада грла. У тој бици најближе непријатељу, на непуних 200 метара, био је храбри Спасоје Перић, звани Рибић, који је највише допринио да се заустави непријатељски напад. Он је био први устаник у сјевероисточној Босни који је опалио пушку, што се лажно приписује другима. Врло брзо је постао легенда међу српским устаницима, али је из скромности одбио захтјеве мјештана да буде вођа устанка. Међутим, у свим борбама је био међу првима на положају и његов повик ‘Овде Рибац!’ тјерао је фашисте у бијег.

При крају дана браниоцима је понестало муниције, али помоћ је брзо стигла из српских села око Тузле и Зворника, па је успјешно одбијен велики напад непријатеља из правца Зворника и Сапне. Потом је настало затишје, па се мој отац, као и остали старији сељани, повукао кући да обрађује имање и храни породицу, предајући оружје млађима који су се смјењивали на стражама.

Усред вихора устанка против окупатора на Мајевици, али и великих међунационалних сукоба, догодила се мојој породици и мени велика трагедија – убиство мог оца. Очев сусјед, пијаница и кавгаџија, физички ‘херкулес’, наносио је штету на очевој њиви и физички му пријетио, чак и да ће га убити. Кад му се једном приликом отац одлучно супротставио, рекавши да ће бранити свој посјед и живот оружјем, показујући на своју ловачку пушку окачену на грану, разбојник се привремено смирио. Кад је почео устанак, сусјед се формално придружио устаницима, али никада није ишао у борбу, него се кинђурио оружјем, пијанчио и блудничио.

Крајем 1941., сад већ омасовљени устаници су храбро бранили српска села од усташких напада из села Кораја, али је у устаничком противнападу било и одмазде над невиним људима. Када су виновници нудили мом оцу робу опљачкану од трговаца које је он као ловац познавао, он је рекао да они нису фашисти и да ће пљачкаши када се рат заврши одговарати пред народним судом. Кад је сусјед разбојник чуо за то, понио се као одметник који никоме не одговара, преузео улогу и судије и џелата и једне вечери, са упереном цеви карабина, извео оца из куће, и под врбом поред Прелове рјечице натјерао га да сједне и рекао “Ти жалиш Турке … и ја те осуђујем на смрт.” Ми укућани, који смо сви ишли за њима, покушали смо да им приђемо ближе, али нас је разбојник одбио пушчаном цијеви, репетирао карабин са дум-дум метком и на мјесту убио нашег оца. “Јој моја ђецо, моја сиротињо” биле су очеве задње ријечи.

Гласно нарицање читаве породице после очеве смрти одјекивало је Мајевицом… Ујутру је најхрабрији устаник Спасоје Рибић  заплакао као дијете кад је ушао у кућу и стојећи испод очевих ногу скинуо капу, прекрстио се и рекао “Јао, јао… што уби оваквог Србина? Стићи ће те казна…”

Убица је ускоро тешко рањен у борби против усташа, у коју је отишао од срама, презрен од мјештана због кукавичлука. Погођен у стомак гранатом из усташког бацача, патио се мјесец дана без љекарске помоћи и умро у великим мукама.

Комунисти су се у нашем крају појавили тек крајем 1941. године, на Вукосавцима код Лопара, на челу са Цвијетином Мијатовићем – Мајом. Мада још дијете, ја сам се придружио устанку и прво обављао курирске послове: преносио поруке, набављао основне намирнице за устанике, подстицао виђеније Србе на прикупљање скривеног оружја и муниције и информација о кретању и намјерама фашиста. Мали пиштољ, који сам понекад носио, лично ми је поклонио легендарни први устаник Спасоје Перић – Рибић. На окупиране територије сам ишао са лажном пропусницом, у сељачком одијелу. Једном приликом ми је у центру Тузле усташки старјешина дуго провјеравао пропусницу и мало је требало да ме ухапсе и пошаљу у Јасеновац.

Као партизан сам ступио у Мајевички одред којим је командовао народни херој Јово Радовановић – Јоваш, али не под утицајем комуниста, већ због про-руског васпитања, као и већина Словена. Васпитан сам да је Русија ‘матушка свих Словена’, да никада није свој ‘мач’ уперила против нас, него је увијек била на нашој страни. Управо у то вријеме била је завршена Московска битка, која је била прва савезничка побједа у Другом свјетском рату.

Као борац сам 1942. године учествовао у борби против ‘Црне Легије’, усташа Јуре Францетића, који су кренули да покоре Мајевицу. У једнодневној борби са надмоћнијим непријатељем који је кренуо од Зворника устаници су успјели не само да одбране Мајевицу, него су крајем дана извршили противнапад, тјерајући непријатеља до пред сам Зворник.

Као митраљезац и бомбаш учествовао сам у ослобођењу Бијељине 1944. године. Највеће борбе смо водили 1944. и 1945. против њемачке групације ‘Југ’ која се повлачила преко Сарајева, Власенице и долином Дрине на запад, под командом познатог Хитлеровог фелд-маршала Александра Лера, Аустријанца који је командовао бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године.

Али, једна од најопаснијих ситуација по мој живот десила се испред моје куће једне јесење вечери 1943. године. Партизанска засједа, постављена за неког опасног непријатеља, грешком је отворила митраљеску ватру на мене са 15-20 метара удаљености док сам прелазио брвно, и ја сам се само чудом спасио скоком у воду.

У априлу 1945. упућен сам у тек формирану подофицирску трупну школу у Сарајеву, коју сам завршио као други у рангу, добио чин млађег водника и вратио се у јединицу. Међутим, крајем 1947. године сам затражио демобилизацију са образложењем да морам да будем ближе породици јер се старији брат активирао у војсци.

Када је 1945. рат завршен јавили су нам да је умро наш брат Драго, који је био 1930. годиште. Прехладио је десну ногу и добио туберкулозу кости. Он је као дијете остао глуво-нијем од последица упале мозга, па сам ја уз помоћ руку водио са њим свакакве разговоре. Био је најљепши од свих нас.

У следећем броју: Младост, зрелост, адвокатски дани