[dropcap font=“0″]И[/dropcap]за великих људи остаје да се гради, остаје и да се руши. Један од људи, који је иза себе оставио много више да се сруши, него што ће сигурно да се гради јесте недавно преминули Вук Бојовић. Ретки су људи према којима сам имао толику дозу поштовања. Не зато што знао лепо да говори, већ зато што се његов рад, кроз све режиме, од пре тридесет година до данас, ценио и поштовао. Чак ни сам ђаво не може да оспори очигледно.

Када је 1986. године постао директор београдског золошког врта, та државна установа личила је на фарму сиромашног сакупљача ретких животиња. Животиње су умирале, кавези су били несигурни, број посетилаца мали, радници нису примали плате…

Нико није имао храбрости да се прихвати посла који је унапред личио да изгубљену битку. Успешни директор Више трговачке школе и вајар, прихватио се посла, верујући да ће бити ледоломац и спасити место које представља праву и сигурно једину оазу у Београду. Већ неколико година касније, ледоломац није само поломио лед, него је донео пролеће на Калемегдан, иако, по многима, осим љубави према животињама, није испуњавао потребне услове за место директора золошког врта. Међутим, љубав коју је Вук имао према животињама, као и изванредне организационе способности, уз велики сизифовски рад, дали су резултате којима се сигурно нико у Србији не може похвалити. Након 28 година успешног рада, сви успеси најуспешнијег директора се не могу набројати у једном тексту. Ако кажем да је Врт добре наде био први врт у Европи који је имао беле лавове, многе друге врсте животиња, које су жеља већих богатијих вртова у свету, онда је јасно да смо бар у овој области били бисер, не Европе, него и света. Неколико малих зоо вртова је отворено у Србији протеклих година, у Бору, Суботици, Јагодини, а у сваки од њих је настао захваљујући једном човеку.

Интересантне су приче, како је у општем лудилу, и у великим кризама, успевао да лечи животиње, које је кришом својим колима возио у болнице и молио пријатеље лекаре да их тајно прегледају, снимају, лече… Наравно, то када се посматра из бирократског угла, није законски водити мајмуне у болницу (иако су многи од њих директори) али је то био једини начин да животиње преживе, а да нико не буде оштећен. Мали је број људи зна за његов хуманитарни рад, мало њих зна за његове пријатеље из свих сфера живота које је мобилисао да добровољно раде за золошки врт.
Иако су га личне и породичне трагедије сламале, никада није поклекнуо духом, ни онда када су пре две године говорили како је стар, како не испуњава услове да буде директор. Иначе, то је могуће само у земљи Србији, да се унапред, месецима најављује смена најуспешнијег директора. Ја то не разумем и никад нећу разумети. Ако неко добро ради свој посао, зашто би мењали нешто. Кога брига за године, ако доприноси друштву у ком живимо?
Али, није њима сметао успешни директор, многима је сметала локација Врта добре наде, на коју су око бацили многи тајкуни и бизнисмени. Говорило се да се врт пребаци ван града, како би се у центру изградио пословни простор. Но, како је Вук штитио и набављао животиње, исто тако је бранио золошки врт. Његова борба да заштити сигурно своје највеће професионално животно дело доводила га је често у сукоб, па су медији користили сваку прилику да његово име провуку у негативном контексту. Поразна је чињеница да данас, када овог великог човека више нема, гледам наслов у новинама „Одлазак великана,“ а пре неколико месеци исте новине су објавиле низ текстова на тему „Лажи Вука Бојовића“ и слично. Исти је уредник, исти су новинари. Очигледно је да у Србији човек треба да умре да би се говорило о његовим добрим делима, а док је жив, стално буде нападан.
Ипак, да се ово не претворило у критику медија, наставићу са причом о врту. Ускоро ће врт добити новог директора. То неће бити човек као Вук. Он ће бити папиролошки стручан. То је сигурно. Да ли ће, попут многих директора државних предузећа, почети да говори како је затекао свашта и слично, или ће наставити са трудом да овај врт остане, то ћемо видети. У сваком случају, захваљујући Бојовићу, ако неко пожели да намерно уништи Врт добре наде, сигурно је да ће му требати године, јер је подигао тврђаву коју је тешко срушити.
Најбоље би било кад би неко имао смисао за његову визију, па проширио врт на острва на Дунаву. Били бисмо јединствени у свету. Али овако, искрено се плашим да ћемо за неколико година, на месту данашњег врта, имати један велики тржни центар.

www.slavisapavlovic.rs

s.pavlovic9@yahoo.co.uk