Zaista sam uživao tokom prva dva meseca u Australiji. Upoznao sam značajan broj ljudi, kako naših, tako i raznih drugih. Video sam jednu zemlju,...

Prva dva meseca u Australiji, protekla su neverovatno brzo. Iako je pune tri nedelje vreme bilo pasije jer kiša nije prestala da pada -...

Probudio sam se relativno rano, nakon što je svanuo prvi dan koji sam dočekao u Kanberi. S obzirom da sam u prethodnom periodu sasvim nedovoljno spavao, a da opet nisam uspeo da sastavim duže od šest sati - što je bila posledica džet lega, koji će me mučiti još desetak dana - i dalje sam osećao popriličnu dozu umora. Ipak, kako sam odmah shvatio da nema nikakve šanse da nastavim da spavam, odvukoh se do kupatila, a zatim i do kuhinje gde sam napravio jednu kafu za sebe i jednu za Sonju, da je dočeka kada ustane.

Tokom putovanja ka Kanberi, udaljenoj nekih 270 km od Sidneja, saznao sam da je usputni Lekj Džordž nekakvim podokeanskim kanalima, spojen sa jednim jezerom na Novom Zelandu. Kada u Lejk Džordžu ima vode, zahvaljujući delovanju principa spojenih sudova, jezero na Novom Zelandu presuši. I obrnuto, kada jezero Lejk Džordž presuši, ono jezero na Novom Zelandu se napuni vodom. Pored toga, kada Lejk Džordž presuši, u njegovom koritu i okolini sve vrvi od zmija otrovnica. A kad smo već kod smrtonosne gamadi, moram priznati da je to jedina stvar vezana za Australiju, koja me je po malo obespokojavala još u Srbiji. Ne mogu reći da sam često razmišljao o takvim stvarima, ali je činjenica da kod nas nema šta da te pojede ili smrtonosno ujede, ubode... Posebno ne u Beogradu.

Čim je videla Sonju, Keli je zaskočila, izljubila, izgrlila - k'o da smo svi tu stvarno naši. Hoću da kažem, Keli se ponašala na daleko srdačniji način, nego što sam očekivao. Isto stoji i za Džejsona.

Pošto smo završili noćnu šetnju jednim od opskurnijih delova Sidneja - mada to ne kažem u negativnom kontekstu, jer sam liberalnih shvatanja i ne smeta mi baš ništa što direktno ne ugrožava neki moj interes - i odlučili da se vratimo u hotelsku sobu, ja i dalje nisam mogao da zaspim. Obzirom da već skoro 20 godina povremeno patim od insomnije, činjenica da nisam oka sklopio preko 30 sati, u mom slučaju i nije imala neku naročitu težinu. Da i ne pričam o tome da je u Sidneju možda i bilo pola tri ujutru, ali je moj organizam u tom trenutku i dalje nepokolebljivo smatrao da je pola 7 popodne.

Prispevši u zgradu aerodroma, na moje iznenađenje, primetio sam da je poprilično pusto. Neko je prokomentarisao kako je naš let poslednji koji prispeva tog dana. I zaista - nigde nije bilo žive duše, sem nas koji smo upravo izašli iz aviona kompanije „Emirates“.

Bilo mi je lakše kada smo se konačno ukrcali u avion. Zaokupio sam misli zveranjem po neposrednom okruženju, procenjujući ljude. Možda nema mnogo toga...

Nisam se nadao novoj šansi da živim u inostranstvu. Suviše puta sam pokušao i uvek je ispalo loše. Prvo sam 1992. otišao u Dansku da tamo završim 4. godinu srednje škole. Nepune 2 nedelje po prispeću, nas troje klinaca je deportovano nazad kući. Razlog - odluka Vlade Kraljevine Danske o proterivanju, doneta na osnovu rezolucije 767 Saveta bezbednosti UN, kojom su nametnute sankcije Jugoslaviji. Kao da sve to nisu znali kada su nas pustili u zemlju, podlaci.