Više od četiri decenije Milan Milojević izlaže svoja umetnička dela širom Australije. Izlagao je i u Americi, Velikoj Britaniji, Evropi i Aziji. Poreklom iz Hobarta, dobio je ogromne nagrade od glavnih umetničkih organizacija i preuzeo prestižne internacionalne umetničke rezidencije. Milojevićev rad se nalazi u velikim javnim institucijama i privatnim kolekcijama u Australiji, uključujući i Nacionalnu galeriju Australije (NGA), kao i širom Evrope.

Trenutno, Zemlja koja nikad nije bila (ili jeste) se prikazuje u Fajervorks galeriji u Brizbejnu do 22. jula. Egzibicija je sačinjena od devet izdanja koje pokazuju umetnikov hibridni proces stvaranja grafike koji kombinuje digitalnu tehnologiju sa tradicionalnim procesom.

Šarene himere fiktivne flore i faune se mogu videti na većini njegovih izloženih umetnina, kao što su 2009/23 Golum (posle nazvana Audubon – drugo izdanje) i Tera Inkogita Rug (treće izdanje) iz 2023. godine. Ovde su Milojevićeve veličanstveno obojeni prikazi bili inspirisani estetikom i vizuelnim jezikom koji se razvio u osamnaestom i devetnaestom veku kod gravera, kao što su bili Tomas Bevik i kod većine umetnika naturalista, kao i kod Džon J. Audubona.

U stvari, umetnikova dela se razvijaju oko dva sveta-jedan koji podseća na Tasmaniju i drugi koji liči više na Evropu. Želja za stvaranjem fiktivnih narativa i prostora služi kao odgovor na sakupljene kolektivne priče iz domovine koje umetnik nikada nije video, a koje su ustvari bazirane na uspomenama, mitu i činjenicama.

Odrastajući u Hobartu kao srednje dete od ukupno troje dece, sa roditeljima koji su bili migranti tokom Drugog svetskog rata – Đorđe (Đoko iz Rekovca blizu Jagodine, Srbija) i Ana (rođ. Grasl iz Gentingena, Nemačke), Milojević se priseća: „Hrana i divni ljudi koji su posećivali našu kuću, dozvoljavali smo novim migrantima da ostaju na spratu kod nas da noće. Udomljavali smo Srbe, Nemce i to je bilo uzbuđujuće za mene kao dete. Engleski se nije pričao kod kuće u Lefroj ulici, ali nemački i srpski jesu. Svaki put kada bih pomirisao muškatle podsetilo bi me na tu kuću“.

Posle zbira događaja, Milojević se priseća kako se 1976. godine upisao u Tasmanijsku školu umetnosti, pošto je dobio telefonski poziv od Uda Selbaha, direktora TSA (sada poznata kao Škola za kreativne umetnosti i medije, Univerzitet u Tasmaniji). „Bio sam zainteresovan za grafički dizajn ali mi se nije svideo, naginjao sam više ka štampanju i litografiji. Zaintrigiralo me je i zaljubio sam se uprkos drugim stvarima, u glatku površinu litografskog kamena“.

Po završetku svojih studija, Milojević je imao uticajan dvogodišnji period kao šegrt majstor grafičar u Lendfol Presu u Čikagu, gde je ručno rađene litografije štampao u svojoj radionici za velike umetnike kao što su bili Klaus Oldenberg, Džim Din, Vito Akonći i Kristo. Godine 1979. se vratio u Hobart i započeo svoju učiteljsku karijeru na TSA-u dok je u isto vreme održavao svoj grafički studio.

Milojević je 1985. godine ubacio u svoju umetničku praksu fotografije iz Porodičnog Albuma gde su se nalazile slike Tasmanije iz 1950. godine (koje je uslikao njegov otac na svojoj Leika kameri sa tripodom) sa svrhom privlačenja pažnje na multikulturološke razlike, na ličnom i profesionalnom nivou. Njegove egzibicije Nasledstvo: Grafika od Milana Milojevića u Australijskoj vizuelnoj galeriji, Darlinghurst, Sidnej sačinjavala je seriju od četiri fotografije (Majka/Otac) i (Ujak/Tetka) koje su bile otkupljene za Australijski parlament.

Malo posle, umetnik se našao u Nemačkoj- zemlji koja je bila poznata njegovim roditeljima – kao nosilac DAAD školarine u Hamburškoj školi umetnosti (od septembra 1986. do januara 1987.). U tom gradu je Milojević napravio Absorpciju/Asimilaciju) serije od deset foto litografija. „Ono što sam pokušao da uradim sa ovom serijom je da se vratim i da se stavim u njihovu situaciju (mojih roditelja) kako dolaze u novu zemlju. Na fotografijama su moji roditelji, i oni su stvarno bili moji likovi u većoj političkoj poruci o imigraciji u posleratnoj Australiji. Kustos serije 1992. i 1993. godine je bila Ana Kirker, ova serija je bila izložena na egzibiciji 6×6: Selekcija Kontemporarne australijske grafike koja je obišla i gradove Azije.

Imiturajući Absorpciju/Asimilaciju, Dolazak je bio sledeća serija koja je napravljena ali ovog puta u Hobartu, to je bila serija od deset slika, gde je centralna slika bila fotografija koju je uslikao umetnikov otac kao ogromnu sliku kolektivnog kupanja, na Bonegila Recepciji Centru sa slikama iz pasoša Đorđa i Ane. Grafika iz serije Dolazak se našla na nekoliko egzibicija uključujući i Prerastanje Asimilcije 1989. godine od Paula Zika, (Plimsol Galerija, Hobart), 1990 Vukovi dani: Srpski umetnici u Australiji (Eklektični Isl, Melburn). Godine 1992. tokom otvaranja Lajon Art Centra njenog visočanstva Kraljice Elizabete II u Adelejdu, kraljica je pogledala otvaranje izložbe u Neksus galeriji- Dolazak. Nik Cutas je bio kustos za grupnu izložbu 1994 “ Za koga me ti shvataš?“ u institutu Moderne umetnosti u Brizbejnu gde se nalazila i grafika Dolazak.

Za Dragi moj Đoko (akt 1- VI) (serija od šest litografskih fotografija koje su nastale u Aberdinu, Škotskoj. Godine 1991. umetnik je rekao, „Bio sam zaista inspirisan očevim radom na hidro električnoj centrali Hajlands – Kako sam ja (Đorđe) hrabar u ovom novom svetu. Serija čestitki sa temom nade, praćena sa surovom realnošću koja vodi do obećanja- inkorporira zajedno sa podnožjem tri linije pisma koje Đoko prima od svojih rođaka. Grafika (akt V) – je simbol obećanja – prikazana je 1991. na egzibiciji tradicija i kosmopolitanizam, srpska umetnost u Australiji danas (Nacionalna galerija Viktorije, onda 1992. u Dik Benet Galeriji u Hobart. Ovde otac stoji ispred kola koji su unajmljeni za venčanje i koje vozi njegov prijatelj Lazo Đerić.

Na svom prvom putovanju po Evropi 1980-81. godine, i njegov jedini put u Srbiju, Milojević je bio zgranut kada je video u kući svog rođaka uramljene slike njega kao i jednu jako sličnu grafiku Bronte park radnika, koja se nalazi u Dragi moj Đoko.

Dnevnici Đoka iz 2004. godine, koje je otkupio BHP Biliton Melburn (BHP Grupa Limited), je inkorporirao Milojevićeve digitalne grafike u svoju praksu u kombinaciji sa štamparskim radom.

Na otvaranju egzibicije u Brizbejnu, Milojević se prošetao Bi Džis putem, to je komemorativni put od sedamdeset metara i svojevrsni multimedijski muzej koji se nalazi na otvorenom. „To me je vratilo u Čikago 1977. godine, i Lendfal Pres, gde sam radio duge sate, a onda bih svratio u disko u Ksanadu i slušao Stejing Alajv.  Bilo je i vremena da se poseti Zoki B.  galerija i Oazis kafe u Redklifu, čiji su vlasnici bili Stevo i Zoki Bugarski“.

Milojević nastavlja da radi u svom studiju u Hobartu sa provizijom i takođe kao sudija za velike umetničke nagrade. Njegova žena Džojbel je takođe umetnik, i doktorant koja često sarađuje sa njim. Njena ćerka Selest je preduzetnik u fitnes industriji, dok je Oskar, Milojevićev sin, kompozitor i muzičar koji je bio inspiracija za buđenje ljubavi njegovog oca prema muzici.

MILANOVI RODITELJI

Oba Milojevićeva roditelja, i Đorđe i Ana su imali svoj umetnički period u mlađim danima, u Evropi koja je bila razorena ratom. Kao ratni zarobljenik u Drugom Svetskom ratu (1941-1945) u Severnoj Nemačkoj, Đorđe je crtao i stvarao portrete za nemačke vojnike. Tokom 1943. i 1944. godine, Ana je radila u štamparskom studiju u Gentingenu, centralnoj Nemačkoj, gde je pomagala da se prave posteri za nemačku propagandu.

Nažalost, kada je Milojević imao samo jedanaest godina, njegov otac je preminuo posle kratke bolesti u Hobartu 1966. godine.“ Muzika je bila veoma bitna za mene posebno kada je moj otac umro, ta velika novokomponovana pop muzika, me je održavala. U srednjoj školi sam hteo da postanem član Bitlsa, kao i mnogi drugi učenici. Malo posle sam se pridružio bendu (D Pres), i tako je sve počelo“.

SVET IZMEĐU
Milojević je penzionisani učitelj (TCA) od 2012. godine. Te godine je održana i velika egzibicija koju je vodila Maria Kunda sa Paulom Zikom u Pimsol galeriji na TSA. „Kada sam napravio egzibiciju, Svet između shvatio sam da je cela moja umetnička karijera sačinjena od kolaža i konstrukcije“. Kao direktor Grafičkog studija i glavni istražitelj i član Digitalnog objekta za istraživanje, Milojević je igrao nezamenljivu ulogu u sistemu obrazovanja studenata umetnosti u konekciji sa digitalnom grafikom.

Danica Majstorović Iter