Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Možete li da se setite s kojim ste srpskim političarem zadovoljni, za koga biste mogli da kažete da je zaslužio poverenje koje je dobio na izborima i da je opravdao očekivanja birača. Da ne idemo dalje u prošlost, kojem bi ste srpkom političaru dali pozitivnu ulogu u onome što je uradio za Srbiju i srpski narod od početka devedesetih godina prošlog veka do danas?

Meni takav nije poznat. Setite se predizbornih obećanja, o boljem životu koji će doći prvog dana kad novoizabrani dođu na vlast, o borbi protuv lopova, protiv milijardera koji su se obogatili ratnim profiterstvom, prevarama i svim oblicima kriminala. U sećanju naroda ostaju uglavnom oni koji su bili u vrhu vlasti, a oni ostali, lopovi ravni njima, polako padaju u zaborav. A Srbija stenje pod lažnim obećanjima, narod živi sve teže i teže, odnosno preživljava na način na koji valjda jedino Srbi mogu da prežive.

Koja oblast društvenog i javnog života u Srbiji danas nije devastirana i uništena, koji političar može da s ponosom kaže da je dao doprinos boljem životu običnih ljudi. Svejedno da li su to političari na vlasti, ili su u tkz. opoziciji, ili su bivši. I da li vam je poznato da ijedan, ama baš jedan od njih, živi životom kakvim živim najveći broj građana Srbije. Kakva je to država u kojoj fakultetski obrazovani mladi ljudi, po završetku studija, jedva čekaju da zbrišu zauvek iz Srbije, pa će svoje znanje staviti u službu onih razvijenih zemalja koje cene vrednost i znanje, a ne porodično stablo ili pripadnost političkoj stranci? Kakva je to država u kojoj jedna gola sisa neke od belosvetskih dama noći, privlači daleko veću gledanost na državnoj televiziji, nego recimo nastup genijalnog mladog matematičara ili istraživača?

Dokle smo dogurali kad neka Stanija ili stotine sličnih Stanija, otvoreno govore s kim su spavale i koliko njihov frajer može puta s vijagrom ili bez nje, kad se u tkz. rijaliti šou pred  očima “oduševljene“ publike, otvoreno drpaju na način kako to i životinje izbegavaju da rade, u programu u kojem mlada “starleta“ skine gornji deo odeće, a onda joj Bora Drljača, koji joj po godinama odavno može da bude deda, proverava da li u sisama ima malo ili puno silikona. Kakva je Srbija danas država u kojoj je nemoral odavno pobedio moral, u kojem su strasti daleko ispred emocija, a primitivizam  caruje u svim oblastima javnog života, od Parlamenta do ulice? U Srbiji danas, devojčice se prodaju za koka kolu, a idoli nacije su kriminalci, osuđene ubice i klošari s margine života.

Naravno da političari, koji su dobili glas na izborima, snose najveću odgovornost, jer ih zanima samo bogaćenje i lagodan život. Koliko se povećala imovinska kartica, samo primera radi, Čedomira Jovanovića ili Tomislava Nikolića, u poslednjih dvadeset godina?

Kako promeniti Srbiju kad korupcija nikad nije istrebljena, odnosno kad je odavno sastavni deo svakodnevnice i kad bez “novčanog dara“ ne možete da završite ni jedan posao, bez obzira da li se radi o građevinskoj dozvoli,  pregledu kod lekara ili dobijanju neke potvrde? Nikako, dok nema odgovornosti onih koji tako rade i dok nema sankcionisanja kriminalnog ponašanja. Osim retkih pojedinaca, da se javnosti premažu oči, koliko je velikih lopova i pljačkaša u kriminalno provedenoj privatizaciji, završilo iza rešetaka­ po pravosnažnoj presudi?

Demokratija ima jednu veliku negativnu karakteristiku, jer nema sumnje da na demokratskim izborima, svaka budala može da dođe na vlast. Mogu i oni kojima interesi države ne znače ništa, a dobijanje izbora smatraju odličnom prilikom da se obogate i da zauzmu dobre startne pozicije za sinove i unuke. Što se Srbije tiče, postoji i jedna specijalnost. Najveći broj tkz. opozicionara nisu protiv vlasti, nego su protiv države Srbije i srpskog naroda. Ne treba posebno podsećati koliko su zla Srbiji napravile tkz. nevladine organizacije u poslednjih dvadesetak godina. I tako u krug, samoljubljiva vlast, nesrpska opozija i potpuno osiromašen i obezglavljen narod.

A ono što nas još čeka, ne mislim na gluposti i laži u vezi Evropske Unije, nepriznavanja Kosova ili Beograda na vodi. Naravno da je to u službi podrepaša i sadašnjih vlastodržaca, po meni, najvećih prodavača magle u novijoj istoriji Srbije. Mislim i bojim se, koliko će u sledećih nekoliko godina mladih stručnjaka napustiti Srbiju i koliko će se manje roditi od onih koji će umreti. Znam i siguran sam, za pedesetak godina, ako se ovaj trend nastavi, Srbi će se u istorijskim istraživanjima pominjati kao narod koji je nekad postojao.

Puno je tragikomičnih likova na postjugoslovenskoj političkoj sceni, koji su nesrećom i dalje ostali, makar u maloj javnosti. Za mene od dva sadašnja Crnogorca, a devedesetih srbolikih četnika, Mila Đukanovića i Novaka Kilibarde, nema tragikomičnijih. Od Miloševićevog glavnog junaka i mladokomuniste, Mila Đukanovića, koji je devedesetih  evoulirao u četnika i najavljivao konačan obračun s Hrvatima i zbog kojih nije igrao šah, dok  valjda ne završi u zatvoru, više nas ništa ne može iznenaditi, ali je zato Novak Kilibarda, ostao onaj kojeg treba stalno posmatrati i izučavati na fakultetima koji se bave lobotomijom.

U proleće 1991. najavljivao je da treba poubijati i trudne muslimanke (nikada to neću zaboraviti, jer sam bio prisutan) jer da će ono što nose, za dvadesetak godina, ubijati Srbe. Tih godina njegova je Narodna stranka bila više četnička nego Ravnogorski pokret, ali je onda otkrio da do 65. godine života nije pravilno izučavao istoriju, pa je danas najveći neprijatelj Srbije i Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, jer je u međuvremenu “otkrio“ da je Srbija vekovni neprijatelj Crne Gore, a da je SPC okupatorska i zločinačka. Postavlja se pitanje, kakvi će biti stavovi profesora Kilibarde, ako doživi sto godina i “otkrije“ da je i ovom prilikom, izučavao pogrešnu istoriju Crne Gore.