Пише: Красменко Кулаш

[dropcap font=“0″]В[/dropcap]јера, етика и техника – Бог је објавио људима закон вјеровања, закон владања и знање технике. Са Богом у себи и над собом, људи својим рукама чуда направише што на корист и славу вјековима трајаху. Тако је зборио свети владика Николај Жички, али кад гордошћу и новцем корумпирани појединци међу нама загубе вјеру, занемаре етику и погрешно примјене технику Господњу, онда се деси оваква невиђена и неописива срамота која ће се тешко спрати са имена црквено-школске општине Свети Архиђакон Стефан у Кизбари, поготово са имена њеног пароха и чланова црквено-школског одбора, који су сви заједно учествовали у овој срамотној лакрдији. Укратко, једном ријечју – катастрофа. Одкад виђох оне грозотне слике мухамеданских застава и амблема са арапским вјерским натписима како прекривају српска и православна знамења у нашој сали, никако ми није добро. Слабо спавам ноћу, осјећам се издано, повређено и понижено, као да сам упао у некакав црни бездан из кога не могу да се извучем. У кошмарном полусну назирем визије црно-зелених застава ислама, како прекривају свјетло и потиру свете ликове Цара Лазара, Павла Орловића и Косовке дјевојке. Будим се малаксао и исцрпљен, са помјешаним осјећањем срама и унижености, које додатно појачава сазнање да за тај богохулни акт скрнављења наших светиња у Кизбари није одговоран никакав софитсицирани дрон, навођен душманском руком, него људска, у овом конкретном случају свештеничка слабост, лакомост према новцу – доларима проклетим. Осрамотисмо се брате, обрукасмо се пред васколиким Српством због хиљаду или двиje, пет хиљаде долара…

За свеукупну ситуацију у нашим црквено-школским општинама у Мелбурну, па и у цијелој Аустралији, могло би се рећи да је незадовољавајућа за већину српског народа. Такво стање траје веома дуго и многобројни су разлози таквог стања. Прије свега ћу споменути да је главни разлог у слабо вођеној пастирско-духовној политици од стране свјештеника, који врло често, највише брину о свом личном интересу (част изузецима) и који су се укотвили на својим позицијама по двадесет, неки и по тридесет година. Лошe лидерство од стране актуелних свјештеника неминовно производи лоше међуљудске односе на нивоу парохија, што је опет проузроковало систематску нетрпељивост, неповјерење, мржњу, па чак и физичке сукобе у истим. Међу бројним подјелама најкаракетеристичније су оне по основу: регионалне припадности и културно-образовне различитости која се веома често претаче у супростављеност. Морамо погледати истини у очи, овдје се ради о једном накарадном систему врједности који је произишао из свеприсутне просјечности која доминира како у цркви тако и покрај ње. Једне те исте, претежно интересне групације људи, скученог духа, просјечног знања и интилекта су засјели на водеће функције у нашим црквеним одборима и већ деценијама у колаборацији са локалним свјештенством само се ротирају у круг. У том грму лежи зец,то је срж проблема, риба смрди од главе, а не од репа. Без потребне стваралачке енергије, без иновативних, прогресивних идеја, без уплива нових, образованих, просвјећених чланова, без пријеко потребне “свјеже крви”, ова парохија као и многе друге широм Аустралије ће наставити да тоне у све веће и веће проблеме.

Кад је дух изашао из боце, тј.кад је пукла брука и кад су компромитујуће фотографије, које не лажу, отишле у медијски етер, ускоро потом је услиједила и изнуђена реакција владике Иринеја у виду штурог саопштења, у коме се јасно каже да је преступ почињен од стране парохијског свештеника, протојереја-ставрофора Чедомира Видеканића, и да је исти суспендован са свих богослужбених и административних функција у парохији Светог Архиђакона Стефана у Кизбороу . Такође се у саопштењу наводи да ће суспензија трајати све док се кроз темељну истрагу не утврди шта је и како довело до тога да се овако нешто уопште деси. Ако ћемо ствари посматрати лаички, инфантилно и анализирати површно, најлакше је за садашњу црквену кризу која тресе српску заједницу Мелбурна, оптужити свјештеника Чедомира Видеканића и по кратком поступку смјенити га са дужности. Ако то учинимо биђе по оној народној: ”Cити вуци, а и овце у тору”. Но, ако ћемо ствари посматрати као одрасли, свјесни људи, онда морамо бити искрени према себи и признати да смо изгубили много драгоцјеног времена лажући и варајући сами себе. И зато сад морамо да се отријезнимо и суочимо са истином и реалношћу која је грка и невесела. А истина коју вјерни Срби Мелбурна знају и носе у својим срцима и душама је веома јасна и проста. Овај случај из Кизбороа није усамљен, изолован случај једног свештеника и једног човјека, ово је више проблем институционалне природе. “Отац Чеда” како га народ од миља зове, није починио овај прекршај сам,овдје обавезно треба испитати улогу предсједника и чланова црквено-школске управе, који су очигледно на овај или онај начин, саучествовали у овој рашомонијади . Овдје подробно треба испитати недоличну спрегу наших свештеника и њихових партнера у “црквеном бизнису”, тзв. чланова црквено-школских управа, који се мање-више понашају као трговци а црквено имање заједно са црквом, салом и помоћним објектима третирају као приватни бизнис. Истина се мора саопштити народу, треба му рећи лицем у лице, да се ништа неће промијенити ако будемо ћутали или ако дозволимо да се ова срамотна афера заташка, тако што ће бити смјењен један стари прота, који је ионако пред пензијом. Ако овај скандал са очигледном злоупотребом српске сале, коју је градио и изградио вјерни српски народ, прихватимо као нешто нормално, онда и не заслужујемо бољу стварност. У партријархалном, хијераријском братству као што је СПЦ-а у Аустралији, један човјек је на престолу и он има ингеренције да силовито замахне бичем Божијим, те да растјера разно-разне трговце, фарисеје, лихваре који су опсјели наше свете храмове и сале, како међу нашим свештенством тако и међу паством . Тај човјек је преосвештени владика Иринеј, он у овом случају треба да покаже ауторитет, вјерујем да би народ то знао цјенити и поштовати.

Не тврдим да имам магични штапић, али примјера ради, у овом тренутку само у регији Денденонга има минимално стотину високошколованих људи српског порјекла (доктора,адвоката, професора, инжињера), укључујући и агилне чланове СОЈА, који се доказаше успјешном сарадњом са фондацијма Владета Дивца и Новака Ћоковића. Ови млади људи су махом способни и показали су своје организационе способности, правећи успјешне хуманитарне и културне догађаје попут Српског филмског фестивала итд. Али ти млади, виспрени људи никако не могу да дођу на врх лидерске пирамиде у нашим црквено-школским општинама, јер тамо владају дивљи закони џунгле, закони јачег, закони лукавијег и подлијег, тамо столују људи који нас већ деценијама водају жедне покрај воде. Због таквог ништавног односа према парохијанима и нашој светињи, данас се јасније него икад види докле смо догурали. Постадосмо мета презира и подсмјеха, јер смо успјели својом грамзивошћу и глупошћу од једног у принципу светог мјеста, које су пожртвовано градиле генерације српских емиграната, направимо својеврстан циркус. Уз дужно поштовање и сву захвалност за досадашњи учинак, свјештеник, предсједник и сви чланови управе ЦШО Свети Архиђакон Стефан, морају се склонити у страну и препустити лидерство младим, способним људима који имају енергију, знање и визију да предводе српски народ у боље и просперитетније сутра. Тајна успјеха и опстанка живота, па и једне националне заједнице у далеком свјету као што је српска, је у подмлађивању. На млађима свијет остаје а ми старији, ако смо вољни и добронамјерни, само их требамо припомоћи да дођу до жељеног циља.

Пошто сам овај текст отворио мудрим ријечима српског свеца Николаја Лелићког који са неколико филозофских реченица дотаче суштину нашег данашњег проблема, затворићу га на исти начин, мудрим и опомињућим стиховима светог Петра Петровића – Његоша, који нас позивају да се дозовемо у памет.

„Крв је људска рана наопака
На нос вам је почела скакати
Препунисте мјешину гријеха!
Пуче колан свечевој кобили
Окренуше кола низа страну“.