[dropcap font=“0″]P[/dropcap]oreski sistem u Srbiji je blago rečeno katastrofalan. Nema jasnih pravila, nema jasnih zakona pa samim tim nema ni adekvatnog plaćanja. Obično se određuje napamet i zavisi od poreskog inspektora koliki će biti račun.
Uz to naravno ide i mito, pa ako je on dobar, i poreski račun je manji. U poslednje vreme stvari se po malo menjaju, reklo bi se na bolje. Jer ako ništa drugo poreski organi su shvatili da moraju nešto da urade i za državu.
Činjenica je takođe da najveći biznismeni, najača preduzeća duguju i najviše novca državi, koja iz ne znam kojih razloga nije u stanju da promeni zakone koji bi zaustavili razne mahinacije. Pa i kad takozvanim tajkunima, umesto da im naplate, oni se sa njima dogovaraju na neka odložena plaćanja, neke rate, koje se opet izgube u sistemu ogromne birokratije.
Neshvatljivo je takođe da estradni umetnici, kojih ovde ima na pretek a narod ih zna kao narodne pevače, uopšte nemaju pravilo ni merilo plaćanja poreza, iako i malo dete zna da za jedan nastup dobijaju po desetine hiljada dolara. A tek kad odu u inostranstvo, onda tek nema nikakvog traga zarade, kao da su pevali za džabe.
Nedavno je poreska uprava u Nišu ponudila na prodaju 20 lepinja, 200 grama šunke i kačkavalja, kilogram i po svinjskih šnicli i 10 kilograma pomfrita.
Ta roba je oduzeta ugostiteljskoj radnji koja nije platila porez i procenila vrednost od 2,080 dinara ($26).
Roba je data na licitaciju, pa je potencijalnim kupcima dat sat vremena da razgledaju robu pre kupovine. Na oglasnoj tabli o uslovima kupovine stojalo je da se roba prodaje u viđenom stanju i da nema reklamacija posle kupovine.
Na istoj oglasnoj tabli takođe stoji natpis da kupac koji ponudi najbolju cenu mora novac uplatiti u roku od pet dana. I da su šire informacije objavljenje na veb sajtu ove državne ustanove.
Takođe stoji napomena da lepinje neće biti bajate i da meso neće biti ukvareno.
Ovoliki posao za dvadeset šest dolara. Ali ni tu nije kraj, ludnica ide dalje. Pa tako poreska uprava saopštava:
„Poznato je da meso može da stoji u frižideru najviše pet dana. Iako smo mi oduzeli ovu robu pre dvadeset dana, napravili smo dogovor sa restoranom da nam na dan licitacije donese svežu robu.“
Poreska uprava tvrdi da je svojim inspektorima objasnila da samo oduzimaju kvalitetnu robu i da je ona vredna. njima se takođe savetuje da ne oduzimaju kvarljivu robu, i da utvrde da je ta roba u vlasništvu poreskog dužnika.
Da ova politika ima uspeha pokazuje i činjenica da su poreski organi uspeli da prodaju oko pet tona šećera, kojeg su oduzeli u Aranđelovcu.
Na grafikuonu možete videti detalje jedne takve licitacije poreskih organa. Ono što je čudno, zar ti restorani ili druga vrsta preduzeća, nemaju ništa vrednije. Kao na primer auotomobil, šporete, frižidere, stolove ili bilo šta drugo što bi na neki način imalo malo više smisla da se prodaje.

Tuča na kulturnom sastanku.
Još jedan događaj privukao je pažnju prošle nedelje. Nije neobično da u Zemlji čuda izbije tuča. To se dešava redovno, na ulici, na utakmici u kafani, na svadbi. Ali da takva ista tuča izbije na kulturnom sastanku, gde su se potukli istoričar umetnosti gospodin Dimitrijević i bivši direktor Istorijskog muzeja Srbije gospodin @ivković, je zaista čudan događaj.
Razlog, Grad Beograd je predložio da se istorijski važna kulturna manifestacija pod nazivom Oktobarski salon održava svake druge godine, umesto svake godine. Kako bi se uštedeo novac Skupštine grada, kojeg ionako nemaju.
U toj raspravi, po običaju, počelo je sa direktnim vređanjem. Tu se nisu štedele reči uvrede ne samo ličnosti već i profesije i naravno došlo je do toga da su prisutni morali da intervenišu i razdvoje kavgadžije.
Kako objasniti dolazak na diskusiju o kulturi, i da dođe do vređanja i fizičkog napada.
Tako se u Zemlji čuda nastavljaju događaji za čuđenje. I sve mi se čini da nikako da stanu. Sve pomislim sad ću da pišem nešto drugo, lepšije i toplije i onda me tako razni događaju izprovociraju, da ne kažem inspirišu pa onda ih tako pišem.
Sa druge strane mogu da se pohvalim da sam se rešio krtice iz dvorišta. Tako što sam našao Slovenački proizvod, koji je eto kao mišolovka za krtice, pa se upecaju tek tako.
Uveliko završavam staklenik sa dvadesetak kvadrata, pa ću tako početi da proizvodim hranu za sebe. Zdraviju, svežiju i biće na dohvat ruke.