Бранкица – Брана Милошев рођена је 7. новембра 1949. године у Вршцу. Још као школарац почела је да пише поезију и више од пола стољећа другује са оловком и лијепом писаном ријечи. Крајем деведесетих (1989.) емигрирала је у Аустралију и сада живи у Перту. Годинама о својој склоности према поезији није говорила. На наговор блиских пријатеља укључила се у рад Књижевног клуба „Саборник“. Убрзо је прелијепим стиховима скренула пажњу на своју поезију и освојила срца књижевног публикума Западне Аустралије. Сада је један од најагилнијих чланова „Саборника“.
Поетеса и пертски издавач Радмила Мијатовић, дружећи се са Браном Милошев, прегледала је пожутјеле Бранине рукуписе, изабрала најзначајније пјесме, написала рецензију и приредила пјесме за штампање. Прије три мјесеца збирка интригантног наслова, „Шапат срца“, угледала је „свјетлост дана“. Другог децембра књига ће бити промовисана у Дому Црквене општине „СветаТројица“ у Перту.
Збирка „Шапат срца“ је прва збирка пјесама Бранкице-Бране Милошев коју ауторка стидљиво и скромно дарује љубитељима поезије.
На почетку књиге ауторка се обраћа својој поезији:
„Свак да те разуме, буди свима јасна.
Лепоту живота ти дочарај сваком.
Осећајна, тиха, понекад прегласна,
Живити у мени и остани јаком!!!“
Прелиставајући странице збирке, ауторовог осврта, остаоје затечен снажном експресијом емоција „проливених“ у стиховима о несрећном дјетињству, недостатку родитељске љубави и тешкој болести , коју јој, ни кривој ни дужној, мајка, а ни вршачка касаба, није могла „прогледати кроз прсте“. Читалац стихова неможе да неосјети тежину терета који је трогодишње дијете, а касније несрећну дјевојчицу, пратило кроз одрастање и борбу за мјесто под сунцем овоземаљског живота. Толико туге, једа и беспомоћности нисам осјетио ни читајући Змајеве „Ђулиће увеоке“. Први (хронолошки) написани стихови су трагови побједе над неумитношћу живота и доказ о прераној зрелости пјесникиње. Ауторка у писању проналази равноправног саговорника са самом собом. На многа неутјешна питања стихови су изњедрили праве одговоре и додатно јој улијевали повјерење у саму себе. Агонија очајања постала је укротљива бујица коју је стиховање претварало у сагледиву делту реалности свакодневнице. Стихови нису били утјеха већ породица какву је жељела и која ју је прихватала онакву каква је битисала.
Одрастањем пјесникиња постаје свјесна да се епилепсија лијековима може контролисати и да јој то омогућава „право“ на свој живот.
Доласком у Аустралију предаје се утрци са егзистенцијом, временом и преживљавањем. Писање јој више није приоритет и нераскидиви духовни катализатор између јаве и сна.
Изненадна смрт супруга буди стару љубав према писању. И овај пут, поезија је није изневјерила. Стихови су потекли неким новим вододеринама и крче њеној поезији мјесто гдје јој је одувијек било. Надам се да нећемо дуго чекати нову збирку пјесникење Бранкице-Бране Милошев.
За читаоце из Перта 2. децембар је прилика да подјеле емоције са пјесникињом и уживају у њеном стваралаштву.
ДОЧЕК МЕСЕЧИНЕ
Тишина – омора се осећа у зраку
небом крстаре звезде – златне лађе
багремови бели њишу се у мраку
моле сребреног принца да изађе
Изненада расу се сребрена грана
на поток што тихо и лено тече.
и мени на грудима по сребриране
у предивно пролетње вече
ПОНОР ОСЕЋАЊА
И бесана ноћ прође,
слушаху дар куцавице.
Будна чезнем кад ће доћи
најмилије мени лице.
Нестрпљива исчекујем – скачем.
Погледам колико је сати,
Стрепим -све отплачем
што га нема да се врати.
Осећам да га губим
ипак нећу – тражит бољу срећу
целим срцем још га љубим
док он жели љубав већу
У понору осећања
у кошмару сновиђења
у грудима дамар ми одзвања.
Мило моје довиђења!
УСАХЛА СУЗА
О грано бршљена – усахла сузо
О увело лишће – туго моја
О ви вреле набујале груди
О! О! Животе мој
Ти ружо румена – недавно процвала
Ти извору бистри – сада мутан што си,
Ти лице бело – сада потамнело
Ти срце моје – за кога сада куцаш …?
Јабуков цвете опао са гране,
Трешњо зрела кишом нагрђена.
Усне моје – побледеле што сте?
Руке моје – коме да вас пружам?
ВЕРУЈЕМ
Верујем док шуме тополе
У доброту страсти ко анђела нека.
У Ероса бога – у гране голе
у љубав која тече као река.
Још вјерујем и љубим те смерно.
Незасита страсти и твојих чари,
на житници мојој зрна неизмерно
поигравају као разбуђени дамари.
Верујем у снове заљубљене жене
верујем у страсне очи твоје,
жуљевите руке од рада и пене
док грле душу и тело моје,
Верујем док шуме тополе.
У дивоту страсти ко анђела нека
У Ероса бога и у гране голе
у љубав која протиче као река
Миљан Ковачевић, пјесник из Перта.
