ALEKSANDAR ČOTRIĆ
O REHABILITACIJI GENERALA MIHAILOVIĆA
Piše: Rajko Nedić
Rehabilitacija generala Dragoljuba Draže Mihailovića jeste pobeda istorijske istine i predstavlja potvrdu da su Jugoslovenska vojska u Otaxbini i Ravnogorski pokret bili oslobodilački, patriotski, antinacistički i antifašistički – kaže za Srpski Glas Aleksandar Čotrić, poslanik u Skupštini Srbije i član skupštinskog Odbora za dijasporu i Srbe u regionu.
– Kako komentarišete presudu kojom je Mihailović rehabilitovan?
– Domaći sud je samo potvrdio ono što se znalo svih proteklih 75 godina i što je znao ceo svet. Dobro su znali nemački okupatori da im je pokret generala Mihailovića najveći protivnik na Balkanu i zato su za njegovu glavu nudili sto hiljada rajhs maraka u zlatu i protiv njega pokretali nekoliko velikih ofanziva. Dobro su znali saveznici da im je Pokret generala Mihailovića glavni saveznik na Balkanu, pa su zato Šarl de Gol i Truman, srpskom vojskovođi dodelili najviša vojna odlikovanja. I oni koji se danas protive rehabilitaciji generala Mihailovića znaju ko je on bio i za šta i kako se borio, ali se pretvaraju da ne znaju, jer tako hoće da sačuvaju svoje privilegije – ogromne vile, stanove, račune u inostranstvu, vozne parkove, plate i penzije koje su stekli otimanjem za vreme komunističkog jednoumlja i diktature.
– Koja je zapravo krivica Mihailovića?
– Jedina „krivica“ Ravnogorskog pokreta i njegovog čelnika bili su što su se borili protiv komunističke gerile koja je htela da uspostavi bezbožni boljševizam po Staljinovom modelu i što su štitili srpski narod od ustaškog noža. General Mihailović se prvi u Evropi organizovano, gerilski suprotstavio fašističkoj okupaciji, a poslednji dobija zvaničnu potvrdu da je bio antifašista.
– Pravda je ipak spora, ali dostižna?
– Draži je za najkraće vreme izrečena smrtna presuda, a najduže je čekao na zasluženu rehabilitaciju. Pravda je spora, ali je čak i u Srbiji dostižna. A stići će pravda i one koji su organizovali montirani, staljinistički proces generalu, ali i inkvizitorska suđenja ostalim nevinim ljudima. Presuda od 14. maja je korak ka nacionalnom pomirenju u srpskom narodu, koje je moguće samo na temelju istine, ispravljanja nepravde, saosećanja sa nevino stradalima, priznanja krivice i kažnjavanja odgovornih za zločine. To je i doprinos pomirenju sa drugim narodima u Srbiji i zemljama regiona. Ovakva odluka Višeg suda u Beogradu približava nas evropskim standardima i integracijama i doprinosi uspostavljanju pravne države.
– Šta je ova presuda donela Srbiji?
– Presudu je podržala i ogromna većina ljudi u Srbiji, kao i naše višemilionsko rasejanje. Odluku o rehabilitaciji generala pozdravili su patrijarh srpski i Srpska pravoslavna crkva i prestolonaslednik Aleksandar u ime Kraljevskog doma Karađorđevića. Protiv ovakve odluke Suda su samo komunisti i ustaše, protiv kojih se general Mihailović borio i koji su nanosili i nanose veliko zlo srpskom narodu. Čudno bi bilo da je drugačije, jer su komunisti i ustaše uvek sarađivali, o čemu svedoče i potpisi Moše Pijade i Mila Budaka iz zatvora Lepoglava 1935. godine, da će „zajednički lomiti kičmu Srpstvu na Balkanu“. Komunisti su se u martu 1943. godine dogovorili u Zagrebu sa nacističkom komandom da će se zajedno boriti protiv Jugoslovenske vojske u Otaxbini i zapadnih saveznika, u slučaju njihove invazije na Balkansko poluostrvo. Sada su otvoreno pokazali svoje pravo lice svi koji su protiv rehabilitacije generala Mihailovića, da su, zapravo, protiv Srbije i srpskog naroda.
– Da li je ovom presudom završena priča o Mihailoviću?
– Potrebno je organizovati novo suđenje, jer se prethodno bavilo krivičnoprocesnim razlozima. To novo suđenje će zahvatiti suštinu stvari i odbaciće sve optužbe i presudu Brozovog suda protiv generala Mihailovića. Takođe, potrebno je suditi i svim komunističkim zločinima u kojima je posle 12. septembra 1944. godine ubijeno najmanje stotinu hiljada nedužnih dece, žena i muškaraca.
O DAČIĆU I DRAŽI
Jedna od najburnijih reakcija na presudu o „rehabilitaciji“ Draže Mihailovića došla je od strane šefa srpske diplomatije i predsednika Socijalističke partije Srbije.
Ivica Dačić je konstatovao da će ovakva odluka samo produbiti stare podele. Po staroj komunističkoj matrici, Mihailović je zločinac, saradnik okupatora i petokolonaš. Treba posebno dodati, takvu istorijsku sliku su namestili JUGOSLOVENSKI komunisti. Jednostavno, trebalo je iz svakog naroda bivše SFRJ „označiti“ po jednog kvinslinga i tako podvući da je otpadnika bilo svuda. Nisu samo ustaše činile zločine!
Međutim, porediti Dražu i Pavelića je nemoguće. Na kraju, vođa četničkog pokreta je odlikovan od strane SAD. Njegova uloga u spašavanju američkih i britanskih vojnih pilota je ogromna. Do 1944. čak je stalno bio na vezi sa britanskim obaveštajnim strukturama. To je prestalo tek posle Jalte i Teherana, a Čerčil je obrazložio kako su Titovi partizani „borbeniji“.
Ipak, za stav Ivice Dačića je važno nešto drugo. Kako je moguće da mu smetaju navodni „zločini“ Draže Mihailovića od pre sedam i po decenija, a da mu ne smetaju zločini Hašima Tačija od pre nekoliko godina?
Ako je toliko principijelan u osudi zločina, zašto mu je najbolji prijatelj postao trgovac organima iz Prištine?
