АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ
О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Пише: Рајко Недић

Рехабилитација генерала Драгољуба Драже Михаиловића јесте победа историјске истине и представља потврду да су Југословенска војска у Отаxбини и Равногорски покрет били ослободилачки, патриотски, антинацистички и антифашистички – каже за Српски Глас Александар Чотрић, посланик у Скупштини Србије и члан скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону.

– Како коментаришете пресуду којом је Михаиловић рехабилитован?
– Домаћи суд је само потврдио оно што се знало свих протеклих 75 година и што је знао цео свет. Добро су знали немачки окупатори да им је покрет генерала Михаиловића највећи противник на Балкану и зато су за његову главу нудили сто хиљада рајхс марака у злату и против њега покретали неколико великих офанзива. Добро су знали савезници да им је Покрет генерала Михаиловића главни савезник на Балкану, па су зато Шарл де Гол и Труман, српском војсковођи доделили највиша војна одликовања. И они који се данас противе рехабилитацији генерала Михаиловића знају ко је он био и за шта и како се борио, али се претварају да не знају, јер тако хоће да сачувају своје привилегије – огромне виле, станове, рачуне у иностранству, возне паркове, плате и пензије које су стекли отимањем за време комунистичког једноумља и диктатуре.

– Која је заправо кривица Михаиловића?
– Једина „кривица“ Равногорског покрета и његовог челника били су што су се борили против комунистичке гериле која је хтела да успостави безбожни бољшевизам по Стаљиновом моделу и што су штитили српски народ од усташког ножа. Генерал Михаиловић се први у Европи организовано, герилски супротставио фашистичкој окупацији, а последњи добија званичну потврду да је био антифашиста.

– Правда је ипак спора, али достижна?
– Дражи је за најкраће време изречена смртна пресуда, а најдуже је чекао на заслужену рехабилитацију. Правда је спора, али је чак и у Србији достижна. А стићи ће правда и оне који су организовали монтирани, стаљинистички процес генералу, али и инквизиторска суђења осталим невиним људима. Пресуда од 14. маја је корак ка националном помирењу у српском народу, које је могуће само на темељу истине, исправљања неправде, саосећања са невино страдалима, признања кривице и кажњавања одговорних за злочине. То је и допринос помирењу са другим народима у Србији и земљама региона. Оваква одлука Вишег суда у Београду приближава нас европским стандардима и интеграцијама и доприноси успостављању правне државе.

– Шта је ова пресуда донела Србији?
– Пресуду је подржала и огромна већина људи у Србији, као и наше вишемилионско расејање. Одлуку о рехабилитацији генерала поздравили су патријарх српски и Српска православна црква и престолонаследник Александар у име Краљевског дома Карађорђевића. Против овакве одлуке Суда су само комунисти и усташе, против којих се генерал Михаиловић борио и који су наносили и наносе велико зло српском народу. Чудно би било да је другачије, јер су комунисти и усташе увек сарађивали, о чему сведоче и потписи Моше Пијаде и Мила Будака из затвора Лепоглава 1935. године, да ће „заједнички ломити кичму Српству на Балкану“. Комунисти су се у марту 1943. године договорили у Загребу са нацистичком командом да ће се заједно борити против Југословенске војске у Отаxбини и западних савезника, у случају њихове инвазије на Балканско полуострво. Сада су отворено показали своје право лице сви који су против рехабилитације генерала Михаиловића, да су, заправо, против Србије и српског народа.

– Да ли је овом пресудом завршена прича о Михаиловићу?
– Потребно је организовати ново суђење, јер се претходно бавило кривичнопроцесним разлозима. То ново суђење ће захватити суштину ствари и одбациће све оптужбе и пресуду Брозовог суда против генерала Михаиловића. Такође, потребно је судити и свим комунистичким злочинима у којима је после 12. септембра 1944. године убијено најмање стотину хиљада недужних деце, жена и мушкараца.

О ДАЧИЋУ И ДРАЖИ

Једна од најбурнијих реакција на пресуду о „рехабилитацији“ Драже Михаиловића дошла је од стране шефа српске дипломатије и председника Социјалистичке партије Србије.

Ивица Дачић је констатовао да ће оваква одлука само продубити старе поделе. По старој комунистичкој матрици, Михаиловић је злочинац, сарадник окупатора и петоколонаш. Треба посебно додати, такву историјску слику су наместили ЈУГОСЛОВЕНСКИ комунисти. Једноставно, требало је из сваког народа бивше СФРЈ „означити“ по једног квинслинга и тако подвући да је отпадника било свуда. Нису само усташе чиниле злочине!

Међутим, поредити Дражу и Павелића је немогуће. На крају, вођа четничког покрета је одликован од стране САД. Његова улога у спашавању америчких и британских војних пилота је огромна. До 1944. чак је стално био на вези са британским обавештајним структурама. То је престало тек после Јалте и Техерана, а Черчил је образложио како су Титови партизани „борбенији“.
Ипак, за став Ивице Дачића је важно нешто друго. Како је могуће да му сметају наводни „злочини“ Драже Михаиловића од пре седам и по деценија, а да му не сметају злочини Хашима Тачија од пре неколико година?

Ако је толико принципијелан у осуди злочина, зашто му је најбољи пријатељ постао трговац органима из Приштине?