Njegova pojava na malim ekranima i pozorišnim scenama širom Srbije izmamljuje osmeh na licima svih generacija. Spontan je i slobodan. Poštuje tuđu slobodu i privatnost, a isto tako želi da poštuju i njegovu. Zbog ovakvog stava, vrednog poštovanja, neretko mu se pripisuju atributi nadmenog i prekog glumca. Od strane onih, naravno, pred kojima Jovanović odluči da ne skine masku.

U pitanju je, zapravo, neko ko ne odstupa od sistema pravih vrednosti i integriteta umetnika.

Umetnika, u punoći smisla koju je ta reč nekada sobom nosila. Ne pristaje olako na kompromise, ne odriče se svoje slobode uprkos činjenici da je javna ličnost, a u poslednje vreme sve više ćete ga videti u komadima koje je sam režirao, napisao i izveo. Ne postupa čisto iz kurtoazije, niti da bi zadovoljio ono što se od njega, kao javne ličnosti, očekuje. Naprotiv. Od trenutka kada vam pruži ruku po prvi put, jasno vam je da se radi o iskrenom i autentičnom liku.

U redakciji „Srpskog Glasa“ u Melburnu, upoznali smo Dragana Jovanovića. Baš onakvog kakvog smo ga zamišljali svih ovih godina, dok je oduševljavao publiku svojom glumom, ali i angažovanošću u bendu „Kuguars“.

Srbima na Petom kontinentu protekle tri godine donosio je nezamenljivi duh otadžbine svojim likom u seriji „Rođak sa sela“. A onda smo nedavno, potpuno neočekivano i nakon dugogodišnje pauze od poslednjeg gostovanja pozorišne predstave u Australiji, Dragana Jovanovića dočekali u Melburnu, Sidneju, Pertu i Adelaidi, gde je tokom decembra minule godine gostovao sa svojom predstavom „Dobrodošli u Srbiju“.

Njegov humor je spontan. Onaj koji izvire iz njegovog karaktera bez ikakve namere da bude komičan, a čini se i bez svesti o tome, čak i ona kada izazove salve smeha među publikom ili sagovornicima.

Na intervju Dragan je pristao bez višesatnog nagovaranja, ali uz jedan uslov.

„Samo da ne boli puno,“ rekao je uz smeh.

Sa ciljem da ispoštujemo njegov zahtev, i zahvalni što je – čuven po odbijanju da govori za medije – Dragan ipak ovu čast ustupio našem listu, donosimo vam tek jednu čašicu razgovora i razmišljanja koje je ovog sunčanog utorka u Melburnu, pre nego se uputi na tribine AustralianOpen-a, Dragan Jovanović odlučio da podeli sa nama.

S.G: Kako je došlo do tvoje prve pozorišne turneje u Australiji?

Dragan Jovanović (D.J): Moj domaćin ovde, moram da kažem – moj vrli domaćin, bio je Željko Gojković iz Sidneja. U pitanju je bio jedan jedini telefonski razgovor sa Željkom, koji je sve rešio. Dopalo mi se što je u tom razgovoru rekao da će on da se trudi da se ja ovde mnogo lepo osećam i da se lepo provedem. Ali nije nijednom rekao da će meni ovde sigurno biti fenomenalno. Rekao je samo da će se potruditi i to mi se dopalo. I tako je stvarno i bilo. Drago mi je ne samo što smo sarađivali, nego i što sam ga upoznao i što sam stekao novog prijatelja. U Australiju sam došao krajem novembra, i odigrao šest predstava. Jako sam zadovoljan, posećenost je bila neverovatna. Svi su bili iznenađeni, jer poznato je da pozorišne predstave nisu toliko popularne kao neke druge priredbe. Ali bilo je puno ljudi, i uspeli smo – mada nismo imali pozorišne uslove – da napravimo pozorište i u tim uslovima gde smo igrali. Ja to sve zovem nekom misijom. Napraviti pozorište u takvim uslovima stvarno na početku jeste delovalo kao neka misija, ali na kraju smo uspeli da to izvedemo.

S.G: Šta te je zadržalo u Australiji? Da li je u pitanju bio Australian Open ili nešto drugo?

D.J: Da, to je bio razlog. Ja sam veliki ljubitelj te predivne igre, i sam volim da igram. Zajedno sa Željkom uspeo sam da napravim i jedan humanitarni turnir u Sidneju, proteklog vikenda, koji se zvao Australian Closed. Bilo je dosta uspešno, puno igrača i njihovih prijatelja i rodbine je došlo. Bio je to jedan masovni teniski vikend, gde su po svim terenima na Menliju igrali muškarci, i deca i žene. Najlepše u svemu tome bilo je što smo uspeli da sakupimo novac, za štićenike sirotišta iz Zvečanske ulice u Beogradu. Nije u pitanju neka ogromna novčana suma – to je prosto izraz neke ljubavi i jedan gest, da eto ta naša deca iz Zvečanske znaju da nisu sami, da neko, tako daleko, misli na njih.

Nakon turnira imali smo i slavlje. Zbog neverovatne kiše u Sidneju nismo mogli da odigramo polufinale i završimo turnir, te su najmanja deca iz šešira izvlačila pobednika, među nas četvoricom koji smo ušli u polufinale.

S.G: Kakve utiske je na Vas ostavila Australija?

D.J: Ovo je mlada zemlja, nema ovde puno toga što bi moglo da se vidi, nekog kulturnog sadržaja, ili nekih starih arhitektonskih spomenika… Ali ono što je lepo jeste da je stvarno Australija zemlja nekih dobroćudnih ljudi i ljudi koji su, mogu reći, najcivilizovaniji od onog što sam ja video do sada, a prošao sam dosta sveta. Ljudi sa puno obzira prema svakom, puno tolerancije, sa jednim ljudskim pogledom na bližnjeg svog. Dosta je sve nekako u tom zdravom duhu – bave se sportom, vode računa o zdravom životu, i to je ono što se verovatno reflektuje kroz to njihovo ponašanje.

Maja Jović – novinar Srpskog Glasa u razgovoru sa Draganom Jovanović

S.G: Da li postoji nešto što si video, osetio u Australiji, a voleo bi da doživiš u Srbiji?

D.J: Pa mnogo toga bih voleo da vidim, baš mnogo toga. Ne znam da li je to moguće, verovatno je stvar u organizaciji. Ja isto verujem da, kada bi oni imali problema sa političarima, da bi i oni počeli da se ponašaju kao naši ljudi, koji moraju da se snalaze i da se dovijaju. Ja ne opravdavam takvo ponašanje, ali opet najviše krivim političare. A opet, sam narod je kriv što ima takve političare i tako je to jedan začarani krug.

S.G: Kakav utisak je na tebe ostavila naša dijaspora ovde?

D.J: Bilo je dosta čudno. Ja pretpostavljam da dosta ljudi koji su ovde bili na mojim predstavama, nikada nisu bili u pozorište do sada. I to se osetilo na početku. Ali mislim da je sve to na kraju ispalo jako lepo. U smislu da su razumeli razliku između nečeg na šta su navikli, i ovoga što možda gledaju prvi put. Ljudi su ovde toliko vredni i toliko puno rade – bilo bi lepo da se tako razmišlja i kod nas, bilo bi nam drugačije. Prosto, video sam da ovde ljudi imaju neka pravila, i videli su ako se dobro radi da može da se zaradi i da se živi normalno – e, to je ono što nama nedostaje. A kod nas je pravilo – da nema pravila. Sve su to vredni ljudi koji se bore za lepši život – a svako ima svoju predstavu o tome, o lepšem životu. Ja nisam za to da uzimaju kredite. To je na neki način zarobljeništvo. Sprečava čoveka da se oseća čovekom. Ja mislim da je tekovina svakog ljudskog bića – sloboda. A od tog trenutka ti više nisi slobodan, već u rukama kraljice, ti si u kraljičinom krilu. (smeh)

S.G: Kakav biste savet dali ljudima ovde?

D.J: Pa, eto, ako ste već uzeli kredit, onda gledajte da ga otplatite dok ste još mladi (smeh). Moj savet je stvarno da ovde ima prilike da se uživa u životu, prosto malo treba otvoriti oči. Ipak je to od čoveka do čoveka, svako ima pravo na izbor, i na neki svoj smisao. Nekoga čini radosnim da ostavi sve svojoj deci, kao na primer roditelji moje generacije, koji su bili spremni sve za decu da daju i čitav život su posvetili deci. A ovde mogu da nauče da deca kada napune 18 godina – oni više nisu deca, nego odrasli ljudi. I da oni imaju svoj život i treba da se bore sami – i to je nešto najlepše od svega – ono što se kaže, ne treba mu dati ribu, nego štap za pecanje.

S.G: Ostajete u Australiji do kraja Australian Open-a?

D.J:Toliko mi je juče bilo žao što je nesrećno izgubio naš Viktor Troicki. Iako je to bio plan, ne znam da li ću ostati do kraja turnira. Ne znam da li baš mogu da gledam tenis svaki dan, narednih 15 dana. Ako naši teniseri budu prolazili dalje – onda ću verovatno ostati da ih bodrim.