Његова појава на малим екранима и позоришним сценама широм Србије измамљује осмех на лицима свих генерација. Спонтан је и слободан. Поштује туђу слободу и приватност, а исто тако жели да поштују и његову. Због оваквог става, вредног поштовања, неретко му се приписују атрибути надменог и преког глумца. Од стране оних, наравно, пред којима Јовановић одлучи да не скине маску.

У питању је, заправо, неко ко не одступа од система правих вредности и интегритета уметника.

Уметника, у пуноћи смисла коју је та реч некада собом носила. Не пристаје олако на компромисе, не одриче се своје слободе упркос чињеници да је јавна личност, а у последње време све више ћете га видети у комадима које је сам режирао, написао и извео. Не поступа чисто из куртоазије, нити да би задовољио оно што се од њега, као јавне личности, очекује. Напротив. Од тренутка када вам пружи руку по први пут, јасно вам је да се ради о искреном и аутентичном лику.

У редакцији „Српског Гласа“ у Мелбурну, упознали смо Драгана Јовановића. Баш онаквог каквог смо га замишљали свих ових година, док је одушевљавао публику својом глумом, али и ангажованошћу у бенду „Кугуарс“.

Србима на Петом континенту протекле три године доносио је незаменљиви дух отаџбине својим ликом у серији „Рођак са села“. А онда смо недавно, потпуно неочекивано и након дугогодишње паузе од последњег гостовања позоришне представе у Аустралији, Драгана Јовановића дочекали у Мелбурну, Сиднеју, Перту и Аделаиди, где је током децембра минуле године гостовао са својом представом „Добродошли у Србију“.

Његов хумор је спонтан. Онај који извире из његовог карактера без икакве намере да буде комичан, а чини се и без свести о томе, чак и она када изазове салве смеха међу публиком или саговорницима.

На интервју Драган је пристао без вишесатног наговарања, али уз један услов.

„Само да не боли пуно,“ рекао је уз смех.

Са циљем да испоштујемо његов захтев, и захвални што је – чувен по одбијању да говори за медије – Драган ипак ову част уступио нашем листу, доносимо вам тек једну чашицу разговора и размишљања које је овог сунчаног уторка у Мелбурну, пре него се упути на трибине AustralianOpen-а, Драган Јовановић одлучио да подели са нама.

С.Г: Како је дошло до твоје прве позоришне турнеје у Аустралији?

Драган Јовановић (Д.Ј): Мој домаћин овде, морам да кажем – мој врли домаћин, био је Жељко Гојковић из Сиднеја. У питању је био један једини телефонски разговор са Жељком, који је све решио. Допало ми се што је у том разговору рекао да ће он да се труди да се ја овде много лепо осећам и да се лепо проведем. Али није ниједном рекао да ће мени овде сигурно бити феноменално. Рекао је само да ће се потрудити и то ми се допало. И тако је стварно и било. Драго ми је не само што смо сарађивали, него и што сам га упознао и што сам стекао новог пријатеља. У Аустралију сам дошао крајем новембра, и одиграо шест представа. Јако сам задовољан, посећеност је била невероватна. Сви су били изненађени, јер познато је да позоришне представе нису толико популарне као неке друге приредбе. Али било је пуно људи, и успели смо – мада нисмо имали позоришне услове – да направимо позориште и у тим условима где смо играли. Ја то све зовем неком мисијом. Направити позориште у таквим условима стварно на почетку јесте деловало као нека мисија, али на крају смо успели да то изведемо.

С.Г: Шта те је задржало у Аустралији? Да ли је у питању био Australian Open или нешто друго?

Д.Ј: Да, то је био разлог. Ја сам велики љубитељ те предивне игре, и сам волим да играм. Заједно са Жељком успео сам да направим и један хуманитарни турнир у Сиднеју, протеклог викенда, који се звао Australian Closed. Било је доста успешно, пуно играча и њихових пријатеља и родбине је дошло. Био је то један масовни тениски викенд, где су по свим теренима на Менлију играли мушкарци, и деца и жене. Најлепше у свему томе било је што смо успели да сакупимо новац, за штићенике сиротишта из Звечанске улице у Београду. Није у питању нека огромна новчана сума – то је просто израз неке љубави и један гест, да ето та наша деца из Звечанске знају да нису сами, да неко, тако далеко, мисли на њих.

Након турнира имали смо и славље. Због невероватне кише у Сиднеју нисмо могли да одиграмо полуфинале и завршимо турнир, те су најмања деца из шешира извлачила победника, међу нас четворицом који смо ушли у полуфинале.

С.Г: Какве утиске је на Вас оставила Аустралија?

Д.Ј: Ово је млада земља, нема овде пуно тога што би могло да се види, неког културног садржаја, или неких старих архитектонских споменика… Али оно што је лепо јесте да је стварно Аустралија земља неких доброћудних људи и људи који су, могу рећи, најцивилизованији од оног што сам ја видео до сада, а прошао сам доста света. Људи са пуно обзира према сваком, пуно толеранције, са једним људским погледом на ближњег свог. Доста је све некако у том здравом духу – баве се спортом, воде рачуна о здравом животу, и то је оно што се вероватно рефлектује кроз то њихово понашање.

Маја Јовић – новинар Српског Гласа у разговору са Драганом Јовановић

С.Г: Да ли постоји нешто што си видео, осетио у Аустралији, а волео би да доживиш у Србији?

Д.Ј: Па много тога бих волео да видим, баш много тога. Не знам да ли је то могуће, вероватно је ствар у организацији. Ја исто верујем да, када би они имали проблема са политичарима, да би и они почели да се понашају као наши људи, који морају да се сналазе и да се довијају. Ја не оправдавам такво понашање, али опет највише кривим политичаре. А опет, сам народ је крив што има такве политичаре и тако је то један зачарани круг.

С.Г: Какав утисак је на тебе оставила наша дијаспора овде?

Д.Ј: Било је доста чудно. Ја претпостављам да доста људи који су овде били на мојим представама, никада нису били у позориште до сада. И то се осетило на почетку. Али мислим да је све то на крају испало јако лепо. У смислу да су разумели разлику између нечег на шта су навикли, и овога што можда гледају први пут. Људи су овде толико вредни и толико пуно раде – било би лепо да се тако размишља и код нас, било би нам другачије. Просто, видео сам да овде људи имају нека правила, и видели су ако се добро ради да може да се заради и да се живи нормално – е, то је оно што нама недостаје. А код нас је правило – да нема правила. Све су то вредни људи који се боре за лепши живот – а свако има своју представу о томе, о лепшем животу. Ја нисам за то да узимају кредите. То је на неки начин заробљеништво. Спречава човека да се осећа човеком. Ја мислим да је тековина сваког људског бића – слобода. А од тог тренутка ти више ниси слободан, већ у рукама краљице, ти си у краљичином крилу. (смех)

С.Г: Какав бисте савет дали људима овде?

Д.Ј: Па, ето, ако сте већ узели кредит, онда гледајте да га отплатите док сте још млади (смех). Мој савет је стварно да овде има прилике да се ужива у животу, просто мало треба отворити очи. Ипак је то од човека до човека, свако има право на избор, и на неки свој смисао. Некога чини радосним да остави све својој деци, као на пример родитељи моје генерације, који су били спремни све за децу да дају и читав живот су посветили деци. А овде могу да науче да деца када напуне 18 година – они више нису деца, него одрасли људи. И да они имају свој живот и треба да се боре сами – и то је нешто најлепше од свега – оно што се каже, не треба му дати рибу, него штап за пецање.

С.Г: Остајете у Аустралији до краја Australian Open-а?

Д.Ј:Толико ми је јуче било жао што је несрећно изгубио наш Виктор Троицки. Иако је то био план, не знам да ли ћу остати до краја турнира. Не знам да ли баш могу да гледам тенис сваки дан, наредних 15 дана. Ако наши тенисери буду пролазили даље – онда ћу вероватно остати да их бодрим.