[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]едавно сам поново посетио Русију. За разлику од претходног пута, нисам изгубио пасош, нити наишао на било какав вид проблема, па је моје задржавање у Москви било веома кратко, не дуже од 24h, јер сам након промоције књиге продужио према граду који се налази неких 250 километара североисточно од Москве. Пошто нисам путовао сам, а и био је мрак, па није било разлога да гледам кроз прозор, укратко сам се распитао о мени непознатом граду и добио неколико информација које нису баш похвалне. Коментари су били углавном „Штета што не дођеш лети, много је лепше“ или „Имамо велику рафинерију, неколико пута већу од оне у Панчеву,“ па је мој први утисак, још пре него што сам допутовао, био да долазим у залеђени индустријски град, а сцене у глави попут оних из првог дела филма Роки, где се Сталоне шета полумрачним улицама Филаделфије. У друштву са мном, од Москве до Јарославља, путовао је и уредник Јутарњег програма РТС, Душко Николић, човек из Зворника, кога сам упознао сат времена раније, на промоцији у Москви.
Интересантно да време путовања од Москве до Јарославља нико не може прецизно да одреди, јер због саобраћајних гужви у Русији, без обзира што смо се кретали аутопутем, нико није желео да прогнозира, али чињеница да се стиже између 3,5 и 5 сати у просеку, говори колико је компликовано било какво прецизирање састанка или доласка. У Јарослављ смо допутовали нешто пре 23h, након неких пет сати вожње, са једним кратким задржавањем у малом граду на половини пута. Осим заиста залеђених улица, температуре испод нуле (у Србији је дан раније било +12) нисам имао прилику ништа више да видим, па сам чекао наредни дан како бих бар видео Волгу, највећу реку у Европи, која је један од симбола града – и као саобраћајница, али и као туристичка атракција.

Већ ујутру, кренуо сам спреман за обилазак града. Свестан да је веома хладно, што се већ у 9ч погледом кроз прозор могло закључити, по магли и одсуству сунчевих зрака, обукао сам се, као у детињству, када ми је баба, буквално на силу, облачила сваки комад одеће који сам могао да понесем. Та обазривост ме је спасила, иако по природи нисам такав, јер чим сам изашао из хотела, осетио сам снажан и хладан ветар, коме се одећа није могла супротставити. Истог трена, сетио сам се Хитлерових и Наполеонових војника, који се нису изборили ни са руском зимом, а потом ни са руским војницима, и поред најбоље опреме. По речима једног Руса, који ради у хотелу, чашица алкохола, или чак две, за туристе из јужнијих крајева делује окрепљујуће, нешто као антифриз за аутомобиле, па сам, као и сваки гост, одлучио да послушам свог домаћина. Врло брзо се испоставило да је делимично био у праву, али је било бесмислено да на сваких пола сата тражим кафану како бих се „угрејао.“

За разлику од првог утиска, град уопште није деловао индустријски нити као неки забачени градић на североистоку, него су ми прво у очи упали културно историјски споменици, који се могу видети скоро на сваком месту. Такође, на ресторанима, и уз натписе на радњама, неретко је насликан и медвед, што ме заинтересовало да се упознам са историјом овог дивног града.
Наиме, Јарослављ, као престони град истоимене области, основан је 1010. године, недавно је прославио хиљадугодишњицу постојања, а изградио га је чувени руски кнез Јарослав Мудри. По предању, кнез Јарослав је на месту данашњег града ратном секиром убио медведа и на том месту основао град, па је медвед данас симбол града и подсећа на храброст и снагу великог руског кнеза. Нешто касније, због утицаја реке Волге, као саобраћајнице, развио се у престони град независне кнежевине Јарослав 1218. године, али су га две деценије касније Монголи и Татари потпуно уништили. Међутим, град је поново обновљен и наставио је да се развија, да би већ у 16. веку постао други град по величини у Русији. Већ у 17. веку, тачније 1612. године, Јарослављ постаје, на кратко, престони град Русије, јер су Пољаци и Литванци те године освојили Москву. Ту на сцену ступа кнез Пожарски, који је, бар мени, у причи, сличан нашем Карађорђу. Човек из народа, храбар и добар војсковођа, окупио је око себе сељаке и војнике, и пошто су били неповерљиви једни према другима, заклео се да их неће преварити, већ да их води у битку за Москву, како би повратили данашњу престоницу. На срећу Русије, Пожарски је добио битку, а у манастиру Преображења Господњег насликан је портрет кнеза Пожарског са мачем, иза којег се виде војници, док се изнад њега налази лик Богородице, која симболизује чувену заклетву народу.

Иначе, овај манастир, данас музеј, један је од омиљених манастира Ивана Грозног, који је често посећивао када га је савест мучила. Наиме, по причи мог водича Димитрија Карабчукова, Иван Грозни, када би се уморио од убијања, у потрази за тишином, бежао је манастир да се покаје и припреми за нове изазове, који су га опет изнова водили натраг на покајање. У оквиру зидина, налази се и кавез са медведицом, коју нисам успео да видим, јер је утонула у зимски сан, тако да се опет враћамо на причу о симболу Јарославља.
Интересантно да у овом граду готово да нема места где се не може видети бар једна црква, а има их неколико, чак су изграђене у такозваном Јарославском стилу, што говори о аутохтоности грађевина. Прва коју сам видео, изграђена је 2010. године на хиљадугодишњицу града, а саграђена је на месту старе цркве, која је срушена у борби између комуниста и Белогардејаца 1919. Иначе, овај град је био последње уточиште Белогардејаца, у који су се склонили након Октобарске револуције 1917. године, где су две године касније доживели коначан пораз.
Друга црква коју сам видео јесте црква Светог Илије. Другачије је називају Црква Среће, јер је издржала многа искушења, преживела многе покушаје рушења, чак је и у њој пронађена бомба, која је стајала годинама и никада није експлодирала. Саграђена је у 16. веку и интересантна је по различитим фасадама на свакој страни, а налази се у самом центру града, преко пута Градске куће.

У тренутку када сам видео цркве и манастир, занимљиве делове града и шеталиште, пожелео сам да се вратим у хотел, јер је било превише хладно. Пошто сам имао жељу само да видим Волгу, одлучили смо се да се одвеземо до обале, а потом да продужимо у хотела. Међутим, када сам видео реку, заборавио сам на хотел, топлу собу и било шта друго. Нисам толико добар са словима да опишем тај осећај, али видети потпуно залеђену, огромну реку, по којој неколико људи разапиње шаторе и буши лед, како би пецали рибу, за мене је било невероватно искуство. Прво што сам изговорио посматрајући риболовце било је „Какви лудаци, пропашће у воду и нико их никада неће извући,“ па сам се потом извинио Дмитрију, због коментара на рачун његових сународника. Наравно, он је рекао да за те риболовце сви кажу да су заиста луди и да сваке године, по неколико њих изгуби живот.
Један од најупечатљивијих утисака, десио се одмах након Волге, јер смо свратили у познати ресторан на ручак. На вратима ресторана, на видно истакнутом обавештењу пише на руском и енглеском језику „Председнику САД Бараку Обами строго је забрањен улаз у ресторан“. Ова реченица, чини ми се, поред осмеха, најбоље одражава расположење Русије према светској политици. Њихов став „Ми не идемо у Либију, Ирак и друге земље да ратујемо, али ако дође овде, у нашу земљу, проћи ће као Наполеон и Хитлер“ пренеће вам готово сваки Рус, без икаквог двоумљења и страха, него сигуран и убеђен у сигурну победу, па ме та одважност у изговору, храброст и достојанственост одушевљавала, нарочито јер сам њихов истомишљеник.
Пошто нисам био једини Србин у Јарослављу, увече сам био гост на концерту Емира Кустурице и No smoking orchestra у најстаријем позоришту у Русији које се зове „Театар Волков.“ Искрен да будем, одавно се нисам тако добро провео, док је руска публика са одушевљењем прихватила овај бенд, а Кустурица је код њих сигурно један од најпопуларнијих и најпоштованијих странаца данашњице. Готово да нема медија из региона који није присуствовао концерту, а ја сам имао и срећу да се Кустурица појави на конференцији за штампу поводом изласка моје књиге на руском. Након концерта, бивши губернатор, данас сенатор Думе, Анатолиј Лисицин, позвао нас је на вечеру, уприличену поводом српско-руског пријатељства, где смо имали прилику да се упознамо са руским гастрономским специјалитетима, упознамо све виђеније људе у граду, па сам у разговорима постао упућен и у ближу историју овог прелепог града. Наиме, када је СССР престао да постоји, када није било Путина, Русију је захватила иста болест као и Србију. Култура се гасила, странци су куповали фирме, индустрија је пропадала, народ је тешко живео… Свуда осим у Јарослављу. Најзаслужнији за то је већ поменути сенатор Лисицин, на неки начин жива легенда града, који је за време свог мандата дугог 16. година успео да сачува и унапреди све индустријске потенцијале, културу развије до те границе да Јарослављ данас називају најкултурнијим градом Русије. Захваљујући њему, у овом граду, готово да сви становници знају најзначајније тренутке српске историје, имају велико поштовање према Србији и сматрају нас својим великим пријатељем.

Сутрадан смо, након промоције и конференције за штампу кренули у Москву. Испред нас, током скоро целог путовања, била је полицијска пратња, са сиренама, како бисмо стигли на време, па је доживљај по снежној мећави и претицању камиона на аутопуту постао упечатљив и незабораван. Све што сам доживео током протеклих неколико дана, а нисам стигао напишем, може се сврстати само у једну реченицу „Најлепша четири дана у животу.“
Ако којим случајем путујете у Русију, обавезно посетите Јарослављ, јер ћете у њему пронаћи и традицију и модерну, али на првом месту дивне људе који воле Србију.