Kada su Vandali prodrili na teritoriju Rimskog carstva, uništavali su sve pred sobom, ponajviše kulturno-istorijske spomenike, pa od tada postoji i naziv vandalizam. Dok je rušeno srpsko groblje na Kosovu od strane Albanaca, mi smo to okarakterisali kao vandalski čin, što zapravo i jeste, međutim kada inspekcija u

Srbiji skida ploču posvećenu čoveku koji je izvršio herojski čin, onda to nije vandalizam, nego sprovođenje zakona.

Naime, nedavno je na jednu zgradu u Beogradu postavljena spomen ploča posvećena učitelju Miladinu Zariću, koji je tokom bitke za Beograd 1944. godine spasao Savski most od rušenja eksplozivom. Ta spomen ploča, osim što stoji na zgradi ne smeta nikom, a oni koji su je podigli u čast ovog heroja, poslali su sve zahteve nadležnim komisijama još u januaru mesecu ove godine, ali se birokrate nisu udostojile odgovora, pa je ploča postavljena.

Gotovo na isti način, sa istom pričom, postavljen je i spomenik velikom srpskom glumcu Petru Kralju, ali kako trenutno stoje stvari, taj spomenik će biti srušen. Nažalost, ovo nije samo birokratija, nego tu postoji jedna dublja stvar. Navodno, sve ovo već navedeno je bilo u planu da se postavi, samo malo kasnije, ali ih je opština Savski venac pretekla u postavljanju, pa dolazimo do zaključka, odnosno viševekovnog srpskog usuda oličenog u sujeti i primeru “Ubij bližnjeg svog”.
I na kraju se postavlja pitanje ko je ovde lud? Da li narod, koji je želeo da se oduži svojim herojima, ili država koje svoje heroje posthumno ubija? Odgovor je jasan, ali i dalje mi nije jasno ko će imati hrabrosti, ili bolje reći, ko će se spustiti toliko nisko da ukloni spomenik ili spomen ploču? Taj koji to bude uradio biće jednak onim rušiteljima srpskih grobalja na Kosovu i ne treba da kritikujemo vandalske Albance kada to rade, kada smo, bar po tom pitanju, jednaki kao i oni, ili možda i gori, jer rušimo svoje.

Zakon nije Jevanđelje, može se menjati, često zakon ne valja, pa samim tim, umesto da se pristupi pronalaženju rešenja, i dalje imamo rat, u kome su oni koji predstavljaju zakon čvrsto rešeni da gledaju na problem uz pomoć postojećeg zakona, kao konj kada mu se na oči stave naočnjaci da gleda pravo…

U prošlom broju, u putopisu, pominjao sam izgradnju nove crkve u Rusiji. Kao i kod nas, pre nekoliko godina, birokratija je uticala na sporost sistema, pa nisu mogli da dobiju dozvole za izgradnju crkve, ali ni negativan odgovor. Organizatori su napravili crkvu i svojim birokratama napisali “Ako nije u redu, vi je srušite.” Naravno, nikom na pamet nije palo da ruše, nego su se pohvalno izrazili povodom toga, pronašli manu u sistemu i ispravili je da se ponovo ne bi nešto tako desilo.
Kod nas, po zakonodavcima, sistem nema mana, i ukoliko se neko dobronamerno obrati kako bi se stvari popravile, biće okarakterisan kao neprijatelj sistema, samim tim i društva, pa naposletku i države. Zato, umesto da na naslovnim stranama srpskih novina bude naslov “Ne damo da rušite spomenike”, mi imamo naslovnicu “Mimi Oro uhapšena zbog prostitucije.” To valjda pokazuje da danas u Srbiji niko nije iznad zakona, pa čak ni starleta “vrhunskih potencijala.”

Da priča bude još bolja, da se vidi snaga države, sa njom je, izveštavaju najčitaniji listovi, uhapšen i njen makro. Što bi rekao jedan moj prijatelj, njen najbolji makro su novinari koji su je stavljali na naslovne strane svih novina i podizali joj cenu, ili kako se to danas kaže radili joj PR, pa je uz cenu dobila poznato ime, ali očigledno da slava ne može da pomogne kada kod nas niko nije iznad zakona.
No, da pređemo na lepe stvari. Pošto nam se upravo bliži Nova 2015. godina, pošto je ovo novogodišnji broj, imam potrebu da rezimiram proteklu godinu u Srpskom glasu. Za razliku od medija u Srbiji, ove vrste, ne mislim na nedeljnike i mesečnike za koje pišem neke lepe teme, bilo je zadovoljstvo pisati za ovaj ugledni list.

Profesionalnost mojih kolega, ali i sloboda prilikom pisanja, odabira sagovornika, necenzrisane kolumne, bez onih saveta “nemoj njega imaćemo problem” na mene je ostavila snažan utisak, na prvom mestu profesionalnosti i pravog medija u kojem bi svaki novinar želeo da radi. To se zove novinarstvo, za razliku od ovog u Srbiji, koje bih definisao ne samo kao delimično cenzurisano, nego novinarstvo koje ide linijom manjeg otpora. Upravo zbog toga, Srpski glas, za mene lično, simbolizuje i primer neke Srbije kakvu bih ja, kao njen deo, voleo da vidim. Slobodnu, slobodoumnu, svoju, hrabru i posvećenu višem cilju – da svi budemo bolji i da nam bude bolje.
Dragi čitaoci, u ime Srpskog glasa, i svoje lično ime, želim vam mir, zdravlje, sreću i uspeh.

Vidimo se 2015. godine, nadam se srećniji i bolji. Srećna Nova godina.