Када су Вандали продрили на територију Римског царства, уништавали су све пред собом, понајвише културно-историјске споменике, па од тада постоји и назив вандализам. Док је рушено српско гробље на Косову од стране Албанаца, ми смо то окарактерисали као вандалски чин, што заправо и јесте, међутим када инспекција у

Србији скида плочу посвећену човеку који је извршио херојски чин, онда то није вандализам, него спровођење закона.

Наиме, недавно је на једну зграду у Београду постављена спомен плоча посвећена учитељу Миладину Зарићу, који је током битке за Београд 1944. године спасао Савски мост од рушења експлозивом. Та спомен плоча, осим што стоји на згради не смета ником, а они који су је подигли у част овог хероја, послали су све захтеве надлежним комисијама још у јануару месецу ове године, али се бирократе нису удостојиле одговора, па је плоча постављена.

Готово на исти начин, са истом причом, постављен је и споменик великом српском глумцу Петру Краљу, али како тренутно стоје ствари, тај споменик ће бити срушен. Нажалост, ово није само бирократија, него ту постоји једна дубља ствар. Наводно, све ово већ наведено је било у плану да се постави, само мало касније, али их је општина Савски венац претекла у постављању, па долазимо до закључка, односно вишевековног српског усуда оличеног у сујети и примеру “Убиј ближњег свог”.
И на крају се поставља питање ко је овде луд? Да ли народ, који је желео да се одужи својим херојима, или држава које своје хероје постхумно убија? Одговор је јасан, али и даље ми није јасно ко ће имати храбрости, или боље рећи, ко ће се спустити толико ниско да уклони споменик или спомен плочу? Тај који то буде урадио биће једнак оним рушитељима српских гробаља на Косову и не треба да критикујемо вандалске Албанце када то раде, када смо, бар по том питању, једнаки као и они, или можда и гори, јер рушимо своје.

Закон није Јеванђеље, може се мењати, често закон не ваља, па самим тим, уместо да се приступи проналажењу решења, и даље имамо рат, у коме су они који представљају закон чврсто решени да гледају на проблем уз помоћ постојећег закона, као коњ када му се на очи ставе наочњаци да гледа право…

У прошлом броју, у путопису, помињао сам изградњу нове цркве у Русији. Као и код нас, пре неколико година, бирократија је утицала на спорост система, па нису могли да добију дозволе за изградњу цркве, али ни негативан одговор. Организатори су направили цркву и својим бирократама написали “Ако није у реду, ви је срушите.” Наравно, ником на памет није пало да руше, него су се похвално изразили поводом тога, пронашли ману у систему и исправили је да се поново не би нешто тако десило.
Код нас, по законодавцима, систем нема мана, и уколико се неко добронамерно обрати како би се ствари поправиле, биће окарактерисан као непријатељ система, самим тим и друштва, па напослетку и државе. Зато, уместо да на насловним странама српских новина буде наслов “Не дамо да рушите споменике”, ми имамо насловницу “Мими Оро ухапшена због проституције.” То ваљда показује да данас у Србији нико није изнад закона, па чак ни старлета “врхунских потенцијала.”

Да прича буде још боља, да се види снага државе, са њом је, извештавају најчитанији листови, ухапшен и њен макро. Што би рекао један мој пријатељ, њен најбољи макро су новинари који су је стављали на насловне стране свих новина и подизали јој цену, или како се то данас каже радили јој ПР, па је уз цену добила познато име, али очигледно да слава не може да помогне када код нас нико није изнад закона.
Но, да пређемо на лепе ствари. Пошто нам се управо ближи Нова 2015. година, пошто је ово новогодишњи број, имам потребу да резимирам протеклу годину у Српском гласу. За разлику од медија у Србији, ове врсте, не мислим на недељнике и месечнике за које пишем неке лепе теме, било је задовољство писати за овај угледни лист.

Професионалност мојих колега, али и слобода приликом писања, одабира саговорника, нецензрисане колумне, без оних савета “немој њега имаћемо проблем” на мене је оставила снажан утисак, на првом месту професионалности и правог медија у којем би сваки новинар желео да ради. То се зове новинарство, за разлику од овог у Србији, које бих дефинисао не само као делимично цензурисано, него новинарство које иде линијом мањег отпора. Управо због тога, Српски глас, за мене лично, симболизује и пример неке Србије какву бих ја, као њен део, волео да видим. Слободну, слободоумну, своју, храбру и посвећену вишем циљу – да сви будемо бољи и да нам буде боље.
Драги читаоци, у име Српског гласа, и своје лично име, желим вам мир, здравље, срећу и успех.

Видимо се 2015. године, надам се срећнији и бољи. Срећна Нова година.