Милену Мијатовић, нашу суграђанку многи од наших земљака у Сиднеју не познају. Дошла је у Аустралију давне 1993. год и мислила је да ће то бити само на кратко. Година неплаћеног одсуства у малом грађевинском предузећу у Малом Зворнику на обали велике јединствене Дрине, није била довољна за опредељење остати или се вратити. Тако су се године низале. Желела је да се упозна са могућностима живљења у Аустралији. Ни после две претходне туристичке посете није била сигурна шта је очекује у смислу дужег боравка и рада у Аустралији. Свакако је привлачила различитост овог континента од свега што је до тада видела. Уз повремени сликарски рад успела је да задржи интересовање и надасве таленат. После престанка активног рада у струци – грађевинарству и архитектури, покушава да своје време и живот улепша радом у нечему што је одувек волела.
Kако сама зна да каже, мисли да је таленат за сликање и писање увек осећала а понекад и преносила на папир. Таленат је чекао своје време. Повремено је такође писала за наше новине: чланке, интервјуе са познатим Србима у Аустралији. Нека писања није објавила и још увек седе у њеним белешкама. Покушавала је да својим речима изрази дивљење и приближи читаоцима занимљиве и драге Србе у дијаспори људима који то заслужују.
Миленин сликарски рад интензивно започиње половином 2019. Године одласком у Европу. Из Аустралије јој је највише недостајао штафелај, папир, боје. Прикупила је и освежила меморије драге Србије. Оживеле су успомене на завичај, брдовито Подриње, равну прашњаву Мачву, на Истру, јединствен печат италијанске архитектуре и све то је било неисцрпна инспирација за њене нове слике и цртеже. Од тада њена авантура траје. Није могла да сачека да се врати и настави рад на портрету Новака Ђоковића. Њена идеја да Новака представи као свеца је јединствена. У самом почетку је била оптерећена да ли ће да погоди лик и израз. Дошла је на идеју после Новаковог освајања 16 Грен титуле и 7 на АО. На слици су дописивани нови ГС турнири. Овај Миленин акварел се објављује први пут јавно. Она жели да тај симбол Новака као свеца сачува као свој оригинал. Била је и припрема 2022. да се пренесе као мурал на једну од градских фасада у Сиднеју и наравно то се тада показало као немогућа мисија.
Kада је између мозаика и акварела одабрала акварел, њен животни партнер, сликар и фотограф Милорад Јовичић, такође познат као Michael Joyce јој је помогао и утицао на њено определење, али и упозорио да је акварел најтежа сликарска техника. Сама је себе изненадила првом сликом пејзажа из “Royal Nacional Park”,који је урадила по инструкцијама свог партнера у пуном надахнућу. Покушава слике сложити у есеје и припремити за будућу самосталну изложбу у Аустралији. Знање из технике и архитектуре јој је помогло да своје студије концепта, композиције и боја усаврши и да слике буду привлачне галеристима и посетиоцима. Признање је дошло са првим излагањем 2022. године на 62. годишњој изложби у “ART Center Bankstown” за коју је послала 3 своје слике. Једна прва награда и још једна у финалу су изабране од 170 слика и то је био успех који није очекивала. Желела је да само покаже нешто од својих радова. Подстрек је био ту. “Почела сам више да радим у природи, да запажам боје око себе, да ослушкујем природу, људе…”
Ове године у јуну је 63. изложба у „ART Center Bankstown” и 3 нове Миленине слике ће бити опет виђене у истој галерији. Такође, поновни одлазак у Србију ове године биће обележен самосталном изложбом и учешћем у сликарској колонији у њеном Малом Зворнику. Нашој Милени желимо много успеха у сликарској каријери са жељом да нас извештава о њеним даљим успесима.
