Славиша Павловић

Ускоро излази из штампе твоја нова збирка песама?
На пролеће ће да се појави моја друга збирка „Позајмљено од звијезда“. Пјесме углавном пишем ноћу, па су звијезде веома чест лајтмотив и оно што изгледа покреће моје и не само моје писање. Направио сам једну, такорећи, драмску паузу од 3 године, пред нове поетске драме. Не да ме се моји блиски читаоци пожеле, или зато што нисам довољно писао, већ да се ја што више пожелим искрености срца и љепоте у ријечима, којој тежим у својим стиховима. А ево пожелих се. Радим и стварам у науци и кад ти језик суве стварности, живота, формула уђе у главу, машта се лако уплаши и умори, и с тим се свакодневно борим. Пјесник Перо Зубац, рецензент је нове књиге, и био је пријатно изненађен кад је видио да неко пише и даље километарске стихове, у овом брзом времену. Боримо се и да би писали.

Да ли се поезија данас у народу третира као некад?
Поезија и свеукупно, књижевност, је много више од онога што је написано на нашем језику. То је порука о нама. Као Косовски циклус, који каже тај народ, у том старом вијеку, је имао храброст и душу и машту. Једног дана ће нека вјерујем, духовнија и питомија цивилизација да проучава и класификује наше народе по оном шта смо писали, мислили. Народ није држава, а држава тренутно нема новца и времена. И данас, људи желе да се исплачу да се искрено исмију. Немају времена ни за то, у овом неком времену казне, које вјерујем кад прође да ћемо сви бити бољи једни другима. А умјетност и умјетници су ту, чекају, увијек да нађеш времена за њих. Ако немаш раме, друга, имаш књигу, музику, ако немаш љубав имаш, поезију, филмове. Све то ако имаш времена. Ако немаш времена, немаш себе.

Дучић је рекао „само песник ствара, јер он мисли да би измислио.“ Да ли је песник творац да се из ничега направи нешто?
Пјесници су посебан сој људи, сами по себи, јер воле да претјерују. Посебно у љубави, па и према самим себи, у заљубљености, обожавању, маштању, личној истини. Мислим да је Дучић умио да воли себе и људе, онолико колико је потребно да створиш себи из ничега мјесто у вјечности. Пјесник је најпрво човјек који умије да осјећа и опише, са хиљаду нормални жеља и страхова једноставног човјека. Тјерамо људе да више осјећају јер и душу треба нечим напунити, да би радила.

Када си открио свој дар за поезију?
Ако бих рекао да је то било дјетињство, онда бих потцјенио поезију. Писао сам стихове са једанаест година, у доба рата, али као што баш све књиге нису књижевност, тако ни сви стихови нису поезија. Дар сам схватио и почео цјенити онда кад су ме локални, новосадски пјесници завољели током факултета. Осјетио сам да ме најдражи људи и особе боље разумију кад пишем, и радио сам на томе. Трудим се да се разумијемо, ако мора – ћутањем, ако мора – писањем. Јер како неко рече – Пишем јер људи не умију да слушају.

Ако говоримо о узорима, рекао бих да је Мика Антић твој узор? Зашто?
Мирослав Антић је једна од пар икона југословенске књижевности, и слободно могу да кажем, по мени, најбољи пјесник ових простора. Кажем то с разлогом, јер код њега нема подбацивања у квалитету. Све објављене пјесме су му истог нивоа квалитета, за разлику од осталих наших пјесника. Биографија каже да је стално преправљао, дорађивао пјесме, и објављивао поново исте, да буду још боље, фасцинантна тежња савршенству ријечи. Мислим да ме је Нови Сад спојио са његовим пјесмама, и не бих рекао да ми је тек узор, једноставно кад нешто дуго читаш, гледаш, то уђе у твој стил. Постоји још пар нових пјесника који пишу попут њега, као нпр. Ратко Петровић, и мислим да Мика заслужује да се у нашој поезији стил писања, назове његовим именом. Од наших пјесника истакао бих Миљковића, Зупца, Бећковића, остали нек ми не замјере, ту се проналазим, и одговоре и инспирацију. Преверова једноставност љубави, Нерудина опасна емотивност, Јесењинова њежност, све су то учитељи од којих се учи. Писање поезије се учи, као и читање.

Дошао си из БИХ у Нови Сад. Која је култрошка разлика та два града и менталитета и колико је то значајно за твој књижевни израз?
Дошао сам кад је Босна горила. Кад те неко спаси, мораш да га заволиш. Мислим да су равница и Нови Сад толико широки у души, да откуд год дођеш, да ћеш осјетити да ту припадаш и да ти је добро. Имам пријатеље из Пољске, Турске, Русије, који су долазили у Србију, и углавном су осјетили исту магију Дунава, Петроварадина и Новосађана, да тај град умије да буде драг и најдражи. Ја сам дошао из брдских крајева Грмеча, као дјечак, и није ми равница дуго била по мјери, али јесте култура. Душа босанска, култура новосадска, један је можда од рецепата како се рађа пјесник. Често волим да се шалим да се ми босанци и војвођани најбоље разумијемо, они споро причају, ми споро контамо, и контамо их.

Одскора ствараш и радиш у Русији, откуд тамо?
Прошле зиме сам добио мјесто истраживача на докторским студијама у Санкт Петерсбургу. Претходно сам радио на Техничком универзитету у Јашију, на истоку Румуније, годину дана, и након тог уговора, осјетио сам да је моја срећа негдје далеко. Покушавао сам највише са Русијом, Шпанијом и Грчком. Прво што су ми рекли кад сам дошао у Петерсбург било је
„Узели смо те јер си из Србије“.

Колико Руси познају нашу књижевност?
Упознао сам једну дјевојку из Екатеринбурга која не зна гдје је Србија. Опростио сам јој јер ни ја нисам знао гдје је Екатеринбург. Углавном млади Руси знају да смо ту негдје на југу у Европи и да их поштујемо, и волимо. Књижевности имају и довољно своје да би знали посебно за нашег Андрића или Дучића. Наравно срео сам библиотекара који зна за Андрића, Селимовића, босанске ћевапе, има свуда свезнајућих људи. Одушевљавају ме често, студенти и пријатељи с којима радим, како знају пјесме Јесењина и Мајаковског. Своју књижевност знају.

Колико се од Руса разликујемо по начину живота и односу према култури?
Потребно је прећи уздуж и попреко Русију, да би причао о једном народу. Често кажем свом другару Саши, кад ћеш да ме водиш на село, да видим Русе. Руси који живе у Петерсбургу, Москви су градска популација, стално некуд журе, и немају времена. Ми се у Новом Саду зачас договоримо у току дану гдје ћемо се сјести, пити једну кафу 2 сата. Тамо се договара кафа две седмице и пије десет минута. Наравно карикирам, али ако не идеш на вечеру или ручак, све је веома ужурбано. Учим их да се грле и да пију кафу пола сата, или бар чај. Слични смо, а опет и различити, волим да кажем да смо слични онолико колико су нам и језици. Као два брата, која се воле али воле разне ствари. Они мене уче како није скупо дати за позоришну карту, тридесет, педесет евра, да би погледао најбољи балет на свијету, у царским театрима. Мени у глави док гледам балет одзвања српска савјест, боже какве ципеле сам могао купити за ово. Учимо се блискости и култури међусобно.

Звали су те инжењер-песник. Чиме се бави твоје истраживање у науци?
Радим у оптици, пројектовањем нових система сочива за микролитографске примјене, једноставније речено дизајн ласера који праве чипове. Занимљиво је јер је један део цртања и тестирања тзв. стате оф арт, дио умјетности, наравно под условом да је ефикасно. Мој ментор професор Ирина дође и каже, видиш то сочиво не ради добро јер није лијепо. То је једна од љепота науке о свјетлости и бојама, симетрија и љепота дају ефикасност. Наука није далеко од умјетности, јер на крају крајева све се то врти у нашем мозгу са истим

Санкт Петерсбург?
Петерсбург или Лењинград, како га зове мој ментор град је културе, архитектуре, мостова, највећих паркова Русије, како рече Мика Антић – Ја сам некад мислио да је Париз најлепши.
Петар Велики га је саградио јер је желио да буде ближи Европи, обожавао је Холандију и европска достигнућа. Натјерао је читаво племство да се пресели у нову престоницу из Москве. Чак је путовао кажу по Европи под лажним именом не би ли што боље пронашао најновије ствари и инжењере за своју престоницу.
Кад сједнете у такси који јури обалом Неве сто на сат, ноћу, а град и мостови свјетле као да су се звјезде спустиле да шетају, као да сте ушли у филм, то су тренуци који стварају поезију, за пет или десет година кад вам свјетлости понестане. Постоји метро станица Црна ријека, гдје је убијен Пушкин, и у њој споменик, његов поносит став у дугом капуту, ту увијек има цвјећа и поштоваоца који остављају руже. Пожелиш да будеш тај пјесник.

Ситуација у Русији, политичка, је прилично актуелна. Како ти посматраш све то, а како Руси?
У Петерсбургу, возачи таксија и аутобуса су углавном нације са југа Русије, исламске вјере. Долазе да успију у животу, крећући од тога и скупљајући новац за ресторане или кућу у свом крају. Један таксиста из Дагестана, муслиман ми је рекао дубоку истину о Русима, а вјерујем да их он више познаје – Руси су толико добри људи да умију да трпе и да их правиш лудим као нико, ја тако не бих могао. Русија је многонационална држава, и знају како се поштују у разликама, то се може овдје видјети. Не траже да их волиш, али ако их поштујеш, волиће те више него што заслужујеш. Тај народ је заслужио као и српски да живи добро и боље, послије двадесет година животарења, и чини ми се да само желе да их оставе на миру. А мир је оно што сви желимо.