У храму Светог Николе у Блектауну је и ове године на годишњицу страдања Срба у Западној Славонији, 01-03. маја 1995, служен парастос свим невиним жртвама. Парастос су служили парох блектаунски протонамесник Немања С. Мрђеновић и ђакон Александар Ивановић, секретар Митрополије аустралијско-новозеландске.

Окупило се тек око четрдесетак верника а у својој беседи отац Немања истакао је значај оваквих сабрања, како за душе пострадалих тако и за преживеле, оне који су изгнани али и саму Славонију. Отац Немања је повезао страдања из Отаџбинског рата са онима из логора смрти у Јасеновцу и онима пре Другог светског рата, напомињући како је много пута српски народ затиран у овом крају али да је Божјом вољом увек васкрсао док год се држао светог Православља.

У том смислу вредно је поменути да разна славља и вашари окупљају далеко већи број људи, па и самих изгнаника, што је свакако разлог за бригу. Они који су дали своје животе за нашу отаџбину заслужују нашу жртву и молитву те се искрено надамо да ће се следећих година овај ружан тренд преокренути и да ће се и на молитвеним скуповима окупљати значајни број верника.

Након молитве, отпојан је и тропар Светим Јасеновачким мученицима чије се мошти налазе у овом храму. Затим се сабрање наставило у црквеној сали где су породице Југовић и Хаузер уз помоћ српског предузећа ”Vlado’s Continental Butchery” и Црквеног одбора у Блектауну припремили послужење.

Беседа:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Када су 1941 усташе кренуле по србским селима у Славонији да купе све што је србско и да истребљују сваки помен нашег имена у крају који је стотинама година називан Мала Рашка, они ништа ново нису учинили. Та 1941. је била само наставак 1914. када су Срби такође терани у логоре и затирани као народ. 1914. је била наставак 1881. када су укидали Војну Крајину у Славонији и пустошили је од Срба, 1881. је била наставак 1848, када су нас требили Мађари. 1848. је била наставак неке претходне када су нас затирали Турци и потурице, и тако уназад. Сваких педесетак година или Муслимани или Католици опустели би плодну славонску равницу и били сигурни да су у њој затрли србско име. Но, остао би негде један жижак православне вере и крв мученичка обасјана тим жижком дала би семена и плода. Можда није свака генерација видела плода, али ако се окренемо уназад видимо да смо сваки пут васкрсавали све јачи. Колико нас год пута разапну због крста са три прста, са тог крста ми васкрснемо и устанемо.

Тако је и данас. На данашњи дан пре 22 године србска славонија, наша капија небеска у Јасеновцу, наш патријарашки Пакрац, наша утврђена Нова Градишка, наше манастириште у Окучанима, падоше у руке крвника. Србска славонија је 1995. остала закључано губилиште као и Јасеновац 1945. Као што ни јасеновачким страдалницима није било помоћи ни од партизана ни од четника, тако ни 1995. није било ни Републике Српске ни Србије да макар отворе капију. Србску нејач је бранило 3500 сељака, граничара, који су у једној руци држали пушку а у другој мотику. Наша је тзв. војска проводила по два дана на првој линији чувајући своју нејач а следећа два на њиви, хранећи своје домове.

01. маја 1995. на те ратаре-граничаре је изашла једна модерна армија потпомугнута америчким генералима и србским издајницима. На наших 3500 граничара који су чували око 15000 цивила кренуло је преко 16000 хрватских војника. Не само што помоћ у Славонију није дошла него је београдска телевизија тек у 18. минуту дневника, пред вести из културе и спорта, уденула је и вест о геноциду у славонији. Ипак, ни тада нас нису затрли. Наши су борци пробили обруч у Новом Варошу где су заувек остале кости наше браће, наших очева, мајки и беба. Њих двестаосамдесет троје.

И сам сам као дете слушао приче о том пробоју сваки пут када би се окупили старији у нашој кући. Из тих прича као да гледам сећам се како је мој вероучитељ, почивши прота Саво Почуча изрешетан. Како је на очи немоћних пријатеља горела једна жена са двоје деце у зеленом мерцедесу, како је мој вршњак, тада од 12 година, убијен док је возио трактор у колони. Како је неки човек извезао трактор и приколицу на сигурно, и тек на сигурном видео да му је цела фамилија на приколици заклана. Како су прасићи који су испали из приколице у сред битке покушавали не да побегну него да се врате у приколицу.

Сећам се и како сам својим очима гледао из колоне пред савским мостом пилота који бомбардује цивиле. Убио је тада и двоје мале деце у Градишци.

Но као што су логораши пробили капије 22. априла 1945. тако су и наши гранаичари пробили 02. Маја 1995. и нису дали да се створи нови Јасеновац. Зато ми данас имамо част да живимо у времену правих правцатих хероја. Ја сам поносан што мом детету не треба Холивуд да види суперхероје него их среће у својој цркви свакога дана.

Вечерас браћо стисните руку нашим славонским ветеранима и осетићете како су још вруће од цеви и кундака. Стисните руку славонским граничарима и остетите још жуљеве са наших њива који се носе као најсветлије ордење. Погледајте браћо и сестре децу наших славонских ветерана. То су данас људи. Погледајте им у очи и видите како светли онај жижак наше вере.

Обнављају се наше цркве по Славонији. Звоне наша звона. Поје се литургија. Деца се крштавају. Мученичка крв опет даје семе, даће Бог и да плодом роди.

Хвала Богу прошло је време када су ови парстоси били само перформанс или протест, када су били израз наше немоћи. Сада су ова окупљања наше прегруписавање. Парастос је данас израз наше надмоћи, наше свемоћи у свемогућем Богу који сваком прегаоцу даје махове.

Нека Господ упокоји душе свих невино пострадалих, нека оснажи, сложи и обожи нас који са поносом настављамо да проносимо барјак наше Мале Рашке, наше поносне Славоније и сваког српског кутка јер су све наше кости и сва наша крв освештани у славонској црници Јасеновца и околине.

Амин, Боже дај!

1 од 7

текст и фото Радивој Мачковић