[dropcap font=“0″]S[/dropcap]koro uvek želim da započnem kolumnu lepim vestima. Retko mi se pruža takva prilika, ali ovog puta, na moje zadovoljstvo, mogu da budem ponosan na kulturni događaj koji je obeležio proteklu nedelju. Međunarodni sajam knjiga, koji se već decenijama održava u Beogradu, svake godine beleži rast posetilaca, što je naravno pozitivna impresija.

Ove godine, sajam je posetilo oko 170 000 ljudi, što je za 2000 dnevno više u odnosu na prošlu godinu, pa se nadam da ovaj pokazatelj govori da se ljudi vraćaju vrednijim stvarima, konačno oslobođeni užasnih televizijskih serija c produkcije, turskih i španskih sapunica, kao i rijaliti programa u kojima možete pronaći sve, osim pameti.
Pošto sam skoro svakog dana bio na sajmu, moram da pohvalim i organizatore, odnosno firmu Beogradski sajam, koja je profesionalno organizovala sve skupove i uopšte napravila događaj kojim se jedna država može pohvaliti. Ako smo u nečemu lider u regionu, onda je to knjiga, odnosno izdavaštvo, jer nijedna susedna država, naročito u okviru bivše Jugoslavije, nema čak ni konkuretnost kada su u pitanju sajmovi ovakve vrste. Bravo Srbijo!
No, nije samo to vrednost ovog sajma. Najčitanije knjige su, ako je suditi po top listama najvećih izdavačkih kuća, knjige domaćih srpskih pisaca. Konačno, srpska literatura se, čini mi se vratila na stari kolosek, kada su Andrić i Selimović, potom ]osić i Pekić vladali domaćom književnom scenom. Naravno, treba napomenuti da je svetski bestseler pisac Toni Parsons, izjavio da beogradski sajam treba da zameni frankfurtski kao vodeći evropski sajam.
Takođe, isti pisac je dodao da je frankfurtski dosadan mali sajam u dosadnom gradiću, a beogradski je pun života, energije, bliži čitaocima, manje fokusiran na posao, a više na ljude i knjige. Neverovatno, ali u zemlji, u kojoj je kultura potpuno zapostavljena, delom zahvaljujući navikama, delom zahvaljujući (ne)radu ministra kulture Tasovca, literatura napreduje, čitaoca je sve više, dok se knjige zaista kupuju.
Pošto već pišem o kulturi, moram da pohvalim i „Izložbu 1914“ u organizaciji Vojnog muzeja i Istorijskog muzeja Srbije. Postavka te izložbe obuhvata politiku, kulturu i privredu Srbije do Prvog svetskog rata, kao i predstavljanje najvećih bitaka i vojnih operacija srpske vojske. Ono što je interesantno, ova postavka biće predstavljena u [vedskoj, gde je javnost prilično kritična prema Srbiji ili Srbima, pa je ovo zaista pravi potez prikazivanja istine tamo gde nam baš i nisu naklonjeni.
Naravno, ovo nisu jedini kulturni uspesi ovog naroda. Naš talenat i čini mi se naša muka, očigledno podsticajno deluju na stvaralaštvo, međutim i broj konzumenata kulture se povećava. Nedostaje nam još politička kultura, državna politika koja će kulturu uzdući ne na viši nivo, nego je promovisati na svim nivoima osim na sajmovima i kulturnim ustanovama.
Pre nekoliko dana, šetajući se centrom grada, primetio sam da skoro pored svakog kontejnera postoji više smeća nego u polupraznom kontejneru. Istu pažnju sam obratio na kontejnere u blizini sajma knjiga. Tamo nije bilo smeća, ali je grad „zatrpan“. Za tako nešto ne možemo kriviti radnike Gradske čistoće, niti državni aparat, nego isključivo nevaspitan narod, koji se prema ovoj zemlji ponaša isto kao prema najvećem neprijatelju. Slažem se da država nije ništa bolja prema narodu, ali moraju li građani da budu osvetoljubivi? Ili bolje reći nevaspitani. Iskren da budem, najveći problem ovog naroda i ove države jeste opšta kultura, koja je na najnižem mogućem nivou, kako u medijima, o čemu sam ranije pisao, tako i na ulici, u političkom životu, u odnosu među ljudima…
Kada bi država započela kampanju „Ponašajte se na ulici kao u svojoj kući“ sumnjam da bi se smeće nalazilo pored kontejnera, kada bismo malo više obratili na međuljudske odnose, na poštovanje ne samo ljudi, nego i stvari, nečijeg rada, zgrada, ulica, vrlo brzo bismo promenili kompletan sistem. U lepšem ambijentu, lepše i misli, mirisi, naposletku i ljudi. Oni koji se ne povinuju ovom sistemu, treba da plate kazne ili da čiste ulice, u slobodno vreme, po kazni. Kad država već kažnjava smanjenjem plata i kaznama u saobraćaju koje su velike, zašto bar ne napune budžet kažnjavajući bahate i vaspitavajući nevaspitane. Svaka škola se plaća. A još i ako je za opšte dobro, onda te kazne treba da se uvedu.
Ako ništa, bar će nam pogled biti lepši.

www.slavisapavlovic.rs

s.pavlovic9@yahoo.co.uk