[dropcap font=“0″]С[/dropcap]коро увек желим да започнем колумну лепим вестима. Ретко ми се пружа таква прилика, али овог пута, на моје задовољство, могу да будем поносан на културни догађај који је обележио протеклу недељу. Међународни сајам књига, који се већ деценијама одржава у Београду, сваке године бележи раст посетилаца, што је наравно позитивна импресија.

Ове године, сајам је посетило око 170 000 људи, што је за 2000 дневно више у односу на прошлу годину, па се надам да овај показатељ говори да се људи враћају вреднијим стварима, коначно ослобођени ужасних телевизијских серија ц продукције, турских и шпанских сапуница, као и ријалити програма у којима можете пронаћи све, осим памети.
Пошто сам скоро сваког дана био на сајму, морам да похвалим и организаторе, односно фирму Београдски сајам, која је професионално организовала све скупове и уопште направила догађај којим се једна држава може похвалити. Ако смо у нечему лидер у региону, онда је то књига, односно издаваштво, јер ниједна суседна држава, нарочито у оквиру бивше Југославије, нема чак ни конкуретност када су у питању сајмови овакве врсте. Браво Србијо!
Но, није само то вредност овог сајма. Најчитаније књиге су, ако је судити по топ листама највећих издавачких кућа, књиге домаћих српских писаца. Коначно, српска литература се, чини ми се вратила на стари колосек, када су Андрић и Селимовић, потом ]осић и Пекић владали домаћом књижевном сценом. Наравно, треба напоменути да је светски бестселер писац Тони Парсонс, изјавио да београдски сајам треба да замени франкфуртски као водећи европски сајам.
Такође, исти писац је додао да је франкфуртски досадан мали сајам у досадном градићу, а београдски је пун живота, енергије, ближи читаоцима, мање фокусиран на посао, а више на људе и књиге. Невероватно, али у земљи, у којој је култура потпуно запостављена, делом захваљујући навикама, делом захваљујући (не)раду министра културе Тасовца, литература напредује, читаоца је све више, док се књиге заиста купују.
Пошто већ пишем о култури, морам да похвалим и „Изложбу 1914“ у организацији Војног музеја и Историјског музеја Србије. Поставка те изложбе обухвата политику, културу и привреду Србије до Првог светског рата, као и представљање највећих битака и војних операција српске војске. Оно што је интересантно, ова поставка биће представљена у [ведској, где је јавност прилично критична према Србији или Србима, па је ово заиста прави потез приказивања истине тамо где нам баш и нису наклоњени.
Наравно, ово нису једини културни успеси овог народа. Наш таленат и чини ми се наша мука, очигледно подстицајно делују на стваралаштво, међутим и број конзумената културе се повећава. Недостаје нам још политичка култура, државна политика која ће културу уздући не на виши ниво, него је промовисати на свим нивоима осим на сајмовима и културним установама.
Пре неколико дана, шетајући се центром града, приметио сам да скоро поред сваког контејнера постоји више смећа него у полупразном контејнеру. Исту пажњу сам обратио на контејнере у близини сајма књига. Тамо није било смећа, али је град „затрпан“. За тако нешто не можемо кривити раднике Градске чистоће, нити државни апарат, него искључиво неваспитан народ, који се према овој земљи понаша исто као према највећем непријатељу. Слажем се да држава није ништа боља према народу, али морају ли грађани да буду осветољубиви? Или боље рећи неваспитани. Искрен да будем, највећи проблем овог народа и ове државе јесте општа култура, која је на најнижем могућем нивоу, како у медијима, о чему сам раније писао, тако и на улици, у политичком животу, у односу међу људима…
Када би држава започела кампању „Понашајте се на улици као у својој кући“ сумњам да би се смеће налазило поред контејнера, када бисмо мало више обратили на међуљудске односе, на поштовање не само људи, него и ствари, нечијег рада, зграда, улица, врло брзо бисмо променили комплетан систем. У лепшем амбијенту, лепше и мисли, мириси, напослетку и људи. Они који се не повинују овом систему, треба да плате казне или да чисте улице, у слободно време, по казни. Кад држава већ кажњава смањењем плата и казнама у саобраћају које су велике, зашто бар не напуне буџет кажњавајући бахате и васпитавајући неваспитане. Свака школа се плаћа. А још и ако је за опште добро, онда те казне треба да се уведу.
Ако ништа, бар ће нам поглед бити лепши.

www.slavisapavlovic.rs

s.pavlovic9@yahoo.co.uk