Piše: Slaviša Pavlović
Razmišljajući o našem nacionalnom identitetu, sve više se slažem sa onom starom da će na kraju svetu poslednji čovek biti Srbin. Nažalost, do ovog zaključka, nije me doveo optimizam, ili verovanje u neuništivi duh jednog naciona, nego samo logičko razmišljanje koje se uopšte ne može posmatrati ružičastim naočarima.
Ako bi se, nekim slučajem pravio dokumentarni film o nacijama, uvek bi predložio da se Srbi predstave kroz Survajver, jer bi to bio najbolji način da se objasni sistem u kome živimo, a koji sve više podseća na xunglu.
Međutim, da se vratim na početak. Zašto smo neuništivi? Dok su se drugi narodi, vekovima, umnožavali (npr. pre Kosovskog boja bio je isti broj Engleza i Srba) mi smo ginuli – za sebe, svoje granice, veru, identitet, a potom za Istok, Zapad, protiv fašizma, svetskih podela. Vekovima, Srbin je preživljavao na najtrusnijem predelu na svetu, a dok su drugi narodi razvijali medicinu, psihologiju, filozofiju, dok su lečili bolesti, mi smo ili umirali ili ih pobeđivali. Tako smo stvorili antitela, ojačali imunitet, da su najotporniji opstajali i svoju otpornost prenosili na nove generacije.
Danas je u Srbiji sramota otići kod psihologa ili psihijatra. Popij rakiju ili se izbesni negde, uzmi nešto radi, ne kukaj, jer kukanje ne pomaže. To je naša psihologija. Kad je teško, pokaži da može da bude još teže, a čik nemoj da preživiš, jer te onda na nebu čeka kazna što se nisi potrudio da opstaneš. Kada je lekar u pitanju, mislim da nijedan narod na svetu nema više alternativnih lekara, travara, magova i slično. Našli smo način da preskočimo medicinu, ako treba, pa mnogi koji su legli, čudom se usprave, što opet prenose na naredne generacije, koje su snažnije i otpornije od drugih.
Međutim, i nažalost, dok drugi narodi podižu velelepne zgrade, dok pronalaze lekove za bolesti, mi tražimo način da budemo otporni na njih. Dok drugi grade svoju kulturu, mi od preživljavanja nemamo vremena da je sačuvamo. Gubimo manastire, najpametniji nam odlaze, ne jer tako žele, nego zato što ih oteramo.
Ova zemlja, ili bolje reći, ovaj sistem, pamet smatra svojim neprijateljem, jer um ne teži preživljavanju, nego evoluciji. Pametan čovek želi da stvara, a ne samo da koristi već stvoreno. Međutim, ono za šta nikada u istoriji nismo imali talenta, osim u Srednjem veku, kada smo se razvijali, bila je politika. Stvaraoci nisu poželjni za političku nomenklaturu, jer na prvom mestu, tako se lako dokazuje da političari nisu najpametniji. Potom, nisu dobri zato što politička garnitura ne sme da pokaže narodu da postoji nešto bolje, osim pukog preživljavanja i muke.
Zbog toga, oni koji vrede, napuštaju ovu zemlju, a i kada se vrate ili pokušaju da se vrate, vrlo brzo budu oterani „uslovima,“ birokratijom koja je u Srbiji večna, kao i ignorisanjem, bez obzira na ideju, mogućnosti i šanse za opšte dobro. Ovde se sve svodi na borbu pojedinca, a pojedinaca je sve manje.
Jedan od primera, u koji sam imao priliku da se uverim, jeste borba protiv revizije istorije, koja je dobijena, ali je tužno što tu borbu nije dobila država Srbija, nego je pobeda ostvarena zalaganjem pojedinaca, koji su trošili svoje vreme, svoj novac, u želji da se izbore da istina bude pokazana. Tu pre svega mislim na pokušaj revizije Sarajevskog atentata, koja je sprečena zahvaljujući kulturnim radnicima iz različitih branši, a država za to vreme nije uradila ništa. Da nije bilo Andrićevog instituta, kojeg je Kusturica osnovao, pitanje je da li bismo, pored pokušaja da ispadnemo genocidni narod, sada bili i teroristička nacija.
Neminovno je, da kao građanin, postavim pitanje treba li nam država u tom slučaju, a isto tako da odgovorim da nam treba, jer narod čini državu, ali kao da u tom odnosu narod-država nešto ne funkcioniše, a stara poslovica „Daj čoveku vlast da vidiš kakav je“ najbolje objašnjava nacionalne neuspehe.
Da li sve to može da se promeni? Može, ali postaje sve teže, jer nove generacije se privikavaju na sistem, a preživljavanje je postalo deo nacionalnog identiteta i zanimljiv kulturološki fenomen.
Ali, šta nam drugo preostaje, osim da preživimo?
