Proslavljena spisateljica, pesnikinja, slikarka, novinarka i voditelj televizijskih programa Mirjana Bobić Mojsilović je u pozorištu Feniks u Melburnu putem monologa i video prikaza svojih slika i fotografija stekla potpunu pažnju publike za vreme 80-minutne predstave pod nazivom “Obećao si mi“, održane u subotu 4. novembra.
Obraćajući se ljubiteljima stihova, knjiga i pozorišta, Mirjana je predstavila svoj život i svoja razmišljanja provlačeći jednu od glavnih tema predstave, a to je da knjige nisu prevaziđene i da im se vrednost nije umanjila, kao i to da moral i poštenje nikako nisu zastareli pojmovi.
Govoreći da je “umetnost tu da ispravi nepravde stvarnosti“, Mirjana je podsetila publiku da se u nekom ne tako davnom dobu, dobu knjiga i dobu njene mladosti, ljubav sticala drugačije, patnja doživljavala drugačije, a sreća prizivala drugačije.
“Mi smo rasli i mi smo se muvali kroz poeziju“ rekla je Mirjana. “Frajeri bi recitovali stihove poput “Vratila se moja Cigančica pocrnela, pocrnela kao afrička kraljica“, od Branislava Petrovića, a mi bi im uzvraćale stihovima. Ko nije znao poeziju, taj je svirao gitaru.“
Raspirujući plamičke jednog sveta mašte koji je vrlo usko povezan sa realnim svetom, Mirjana je recitovala svoje pesme poput pesama “Haljina“, “Ljubavna pesma“ i “Obećao si mi“.
“Obećao si mi“ nije samo naziv ove predstave, već i naziv Mirjanine zbirke pesama u kojoj se nalazi istoimena pesma, od koje je, kako nam to sama Mirjana kaže, ‘’sve i počelo“. A pesmom “Nekada je bilo časno patiti“, Mirjana nas je podsetila na to da “nema uzaludne ljubavi, već samo uzaludnog života u kome nikog nisi voleo.“
Svestranu umetnicu poput Mirjane, koja sebe ocenjuje kao “laku za održavanje“ govoreći: “Šta meni treba? Malo peska i jedna sveska“, jedna priča ili pesma mogu inspirisati za novu pesmu. Odatle potiče i pesma “Nepravda“ koja govori o shvatanju da nekad više razmišljamo o onom izgubljenom, nego o onom što trenutno imamo pored sebe. “Poezija je alergična na sreću“ i “poezija se piše u samoći posle 1.30“ noću, zarad nekoga koga tu više nema.
U pesmi “Mislila sam da ću te naslikati“ ona čak i slike doživljava kao izvor poezije. Pošto na svojim slikama pokušava da uhvati svoje vizije, nade i snove, te slike opet rađaju novi izvor inspiracije za poeziju. “Poezija je najviši oblik umetnosti“, rekla je Mirjana dodajući da “umetnost služi kao svetlance u tami.“
Pored tema poput ljubavi i patnje, harizmatična umetnica je dotakla i temu sreće, prenoseći nam veliku i često zaboravljanu mudrost, a to je da nam ne bi bili potrebni “life coaches” i psihoanalitičari ako bi samo postupali poput onih starih dobrih ljudi koji su nam svojim primerom pokazali da su preterana briga, preveliki prohtevi, samosažaljenje i poređenje sa drugima veoma štetni, a da su marljiv rad i bezbrižan smeh uvek umeli da nam u život prizovu onu večno traženu sreću.
Tekst i foto Alja Katanović
