Stara narodna izreka kaže: „Kaži mi ko su ti prijatelji, da ti kažem kakav si čovek“. Ne postoji ništa trajnije i dragocenije u životima ljudi od iskrenih i pravih prijatelja, a prava i trajna prijateljstva se zasnivaju na srodnosti duša, uzajamnom poštovanju i ljubavi. Veoma je važno da u životu biramo svoje prijatelje, jer prijateljima se ne retko nazivaju i oni koji se potajno iz dubine duše preziru, osmehujući se jedni na druge osmesima u kojima suzbijaju izliv mržnje jedni prema drugima, takvi „prijatelji“ su opsednuti uzajamnim hvalisanjima, intrigama i lažima.
Iskrenim i pravim prijateljima kada nas ugledaju lica zablistaju od sreće pri svakom susretu. Kako je izgledao susret pravih prijatelja koji se sticajem životnih okolnosti nisu videli 3 godine pa i 21, imali smo priliku da se uverimo nedavno gostujući u prelepom ambijentu na daleko čuvenog i poznatog restorana „SANDRINO“ na zlatnoj obali suncem okupanog Kvinslenda. Praznik za oči bio je susret dva stara drugara, legende sa muzičke estrade virtuoza na harmonici Siniše Džavića i vlasnice „Srpskog glasa“ Živane Jovanović. Za Živanu i “ Džavu“ se ne bi baš moglo reći da su po godinama nešto naročito stari, ali ono što se sa sigurnošću može reći je da su dobri drugari u čijem prisustvu je bilo gotovo nemoguće izboriti se i doći do reči…
Ništa manje zanimljiviji, bio nam je i susret nakon 21 godinu dve koleginice, to jest, nastavnice gimnazije, tumača i prevodioca gđe Rute Milekić sa mlađom koleginicom Jelenom Šljivovac. Upoznavši ih obe, ono što bi najadekvatnije u kratkim crtama opisalo njihov susret je da su uši gđe Milekić bile zavezane za Jelenin jezik. Gospođu Rutu Milekić, nastavnicu matematike, geografije i dugogodišnjeg renomiranog tumača i prevodioca, pronašli smo u malom idiličnom i bajkovitom selu Imbil udaljenom od Brizbejna 159 kilometara ili 2 sata vožnje drumskim saobraćajem i na 52 km udaljenosti, tačnije rečeno 40 minuta vožnje automobilom od najpoželjnije turističke destinacije Nuse (Noosa).
Ova osamdesetčetvorogodišnja čestita starica više ne sanja dugo sanjani san o životu na selu, ona ga nakon odlaska u penziju živi. Život i penzionerske dane provodi uživajući u blagodetima prirode, plavetnilu neba na čistom vazduhu baveći se uzgajanjem cveća, povrća i lekovitog bilja i kako kaže: svoje zdravlje održava lekovitim biljem iz Božije bašte.
Vitalnost u zlatnim godinama gđa Ruta Milekić održava takođe baveći se aktivnostima u kojima uživa i koje podstiču kvalitet njenog života. Jedna od omiljenih aktivnosti je svakodnevna šetnja u šumi i žustri hod uzbrdo na čiji je vrh pristigla daleko brže nego neki od nas sa tog „neslavnog“ brda nizbrdo. Vodi računa o svom ličnom telesnom i duhovnom zdravlju, a hrani se uravnoteženo zdravom hranom. Za starost kaže da je to doba mudrosti, životnog iskustva i nagomilanog znanja koje treba preneti na mlađe što je ona u suštini radila celog života. Njeno najomiljenije prenošenje znanja bilo je u avgustu daleke 2001. godine u vreme popisa stanovništva (Census). Veliki broj tumača/prevodilaca bio je angažovan za rad na multijezičnoj telefonskoj liniji u svrhu pružanja pomoći ljudima sa svih prostora bivše Jugoslavije kojima engleski jezik nije maternji. Poslovnoj ponudi, atraktivnoj i finansijski veoma unosnoj teško je bilo odoleti, a u opisu posla podrazumevao se i rad na kompjuteru.
Smetnuvši taj detalj s uma, prevodilac Jelena Šljivovac se nakon potpisanog ugovora našla u dilemi kako da prevaziđe tu prepreku, to jest, rad na kompjuteru jer informativna tehnologija u to vreme, nije bila u domenu njenog interesovanja. Pomislila je u sebi: „Pa, s obzirom da sam daktilografiju u srednjoj školi položila vrlo dobrom ocenom, snaći ću se već nekako… “. Da igrom sudbine tog avgusta 2001. na radnom mestu nije upoznala gđu Milekić, ne bi se snašla baš nikako…
Gospođa Ruta Milekić vrsni pedagog i poznavalac informativne tehnologije saznavši za dilemu u kojoj se nalazila koleginica ne oklevajući ni trena pružila je svoju bezuslovnu i bezgraničnu stručnu i moralnu podršku. Stručna i moralna podrška gđe Milekić rezultirala je dodelom novčane nagrade Jeleni Šljivovac i javnim priznanjem za prednjačenje u kampanji “Teletec International” a sve to zaslugom i na veliku radost i zadovoljstvo gđe Milekić, koju Jelena od milošte oslovljava sa „tetkica“.
U znak zahvalnosti Jelena je „tetkici“ podarila priznanje koje ona ljubomorno čuva i rado se priseća tog poznanstva i prijateljstva koje će ostati zapisano u vremenu. Za one koji nisu naučili pravi smisao prijateljstva, može se reći da u životu nisu naučili ništa. Gđa Milekić će nesumnjivo ostati u lepoj uspomeni svojih dragih prijatelja i svih onih koji su bili u prilici da je upoznaju. Budimo i mi nečija lepa uspomena koje će se neko rado sećati i ne trošimo život i vreme na nevažne stvari.
Za Srpski Glas: Jelena Nedeljković
