Стара народна изрека каже: „Кажи ми ко су ти пријатељи, да ти кажем какав си човек“. Не постоји ништа трајније и драгоценије у животима људи од искрених и правих пријатеља, а права и трајна пријатељства се заснивају на сродности душа, узајамном поштовању и љубави. Веома је важно да у животу бирамо своје пријатеље, јер пријатељима се не ретко називају и они који се потајно из дубине душе презиру, осмехујући се једни на друге осмесима у којима сузбијају излив мржње једни према другима, такви „пријатељи“ су опседнути узајамним хвалисањима, интригама и лажима.
Искреним и правим пријатељима када нас угледају лица заблистају од среће при сваком сусрету. Kако је изгледао сусрет правих пријатеља који се стицајем животних околности нису видели 3 године па и 21, имали смо прилику да се уверимо недавно гостујући у прелепом амбијенту на далеко чувеног и познатог ресторана „САНДРИНО“ на златној обали сунцем окупаног Kвинсленда. Празник за очи био је сусрет два стара другара, легенде са музичке естраде виртуоза на хармоници Синише Џавића и власнице „Српског гласа“ Живане Јовановић. За Живану и “ Џаву“ се не би баш могло рећи да су по годинама нешто нарочито стари, али оно што се са сигурношћу може рећи је да су добри другари у чијем присуству је било готово немогуће изборити се и доћи до речи…
Ништа мање занимљивији, био нам је и сусрет након 21 годину две колегинице, то јест, наставнице гимназије, тумача и преводиоца гђе Руте Милекић са млађом колегиницом Јеленом Шљивовац. Упознавши их обе, оно што би најадекватније у кратким цртама описало њихов сусрет је да су уши гђе Милекић биле завезане за Јеленин језик. Госпођу Руту Милекић, наставницу математике, географије и дугогодишњег реномираног тумача и преводиоца, пронашли смо у малом идиличном и бајковитом селу Имбил удаљеном од Бризбејна 159 километара или 2 сата вожње друмским саобраћајем и на 52 км удаљености, тачније речено 40 минута вожње аутомобилом од најпожељније туристичке дестинације Нусе (Noosa).
Ова осамдесетчетворогодишња честита старица више не сања дуго сањани сан о животу на селу, она га након одласка у пензију живи. Живот и пензионерске дане проводи уживајући у благодетима природе, плаветнилу неба на чистом ваздуху бавећи се узгајањем цвећа, поврћа и лековитог биља и како каже: своје здравље одржава лековитим биљем из Божије баште.
Виталност у златним годинама гђа Рута Милекић одржава такође бавећи се активностима у којима ужива и које подстичу квалитет њеног живота. Једна од омиљених активности је свакодневна шетња у шуми и жустри ход узбрдо на чији је врх пристигла далеко брже него неки од нас са тог „неславног“ брда низбрдо. Води рачуна о свом личном телесном и духовном здрављу, а храни се уравнотежено здравом храном. За старост каже да је то доба мудрости, животног искуства и нагомиланог знања које треба пренети на млађе што је она у суштини радила целог живота. Њено најомиљеније преношење знања било је у августу далеке 2001. године у време пописа становништва (Ценсус). Велики број тумача/преводилаца био је ангажован за рад на мултијезичној телефонској линији у сврху пружања помоћи људима са свих простора бивше Југославије којима енглески језик није матерњи. Пословној понуди, атрактивној и финансијски веома уносној тешко је било одолети, а у опису посла подразумевао се и рад на компјутеру.
Сметнувши тај детаљ с ума, преводилац Јелена Шљивовац се након потписаног уговора нашла у дилеми како да превазиђе ту препреку, то јест, рад на компјутеру јер информативна технологија у то време, није била у домену њеног интересовања. Помислила је у себи: „Па, с обзиром да сам дактилографију у средњој школи положила врло добром оценом, снаћи ћу се већ некако… “. Да игром судбине тог августа 2001. на радном месту није упознала гђу Милекић, не би се снашла баш никако…
Госпођа Рута Милекић врсни педагог и познавалац информативне технологије сазнавши за дилему у којој се налазила колегиница не оклевајући ни трена пружила је своју безусловну и безграничну стручну и моралну подршку. Стручна и морална подршка гђе Милекић резултирала је доделом новчане награде Јелени Шљивовац и јавним признањем за предњачење у кампањи “Teletec International” а све то заслугом и на велику радост и задовољство гђе Милекић, коју Јелена од милоште ословљава са „теткица“.
У знак захвалности Јелена је „теткици“ подарила признање које она љубоморно чува и радо се присећа тог познанства и пријатељства које ће остати записано у времену. За оне који нису научили прави смисао пријатељства, може се рећи да у животу нису научили ништа. Гђа Милекић ће несумњиво остати у лепој успомени својих драгих пријатеља и свих оних који су били у прилици да је упознају. Будимо и ми нечија лепа успомена које ће се неко радо сећати и не трошимо живот и време на неважне ствари.
За Српски Глас: Јелена Недељковић
