Пише: Славиша Павловић
Ћирилица полако умире. Недавно су два српска дневна листа (Политика и Новости) започели акцију да се умањи порез на издања на ћирилици, како би то спречило изумирање писма. Као љубитељ старих фотографија, имао сам прилику да видим како је Београд изгледао пре Другог светског рата и нигде нисам видео латиницу на улицама престонице.
Не мислим да треба бити искључив, мислим да је лепа предност што латиницу користимо, али увек сам подржавао сваку акцију која ће помоћи да се очува национални идентитет. А ћирилица је на првом месту.
Данас, када се шетате улицама Београда, ретко ћете наћи ћирилични натпис изнад радње. Где смо, како смо и на који начин изгубили жељу за писмом, то не знам, али знам да многи људи са којима се виђам, разговарам и сарађујем, указују на битност ћирилице и потребу да се сачува. Нажалост, постоји она друга Србија, то јест они који су одмах осули паљбу по листовима који излазе на ћирилици, као да траже забрану латинице. Интересантно, то су углавном латинични листови, који објављују текстове и цитате учесника различитих скарадних ријалити емисија, па су се вероватно забринули да бисмо сви, у том случају видели колико су заиста неписмени и њихови новинари, а и њихове звезде о којима пишу, јер речи које често употребљавају, као и наслови у њиховим текстовима су енглеске речи комбиноване са падежима.
Међу тим критичарима био је и један мој колега, писац, који се подсмевао таквој акцији, понашајући се као интелектуалац широког ума, европских вредности… Тај исти “интелектуалац” је својевремено преговарао са бившом влашћу, оном жутом, да их у колумнама остави на миру и престане са критикама, а да му они направе уступак и “среде” му да постане академик, односно да уђе у САНУ. Срећа па је власт 2012. отишла у историју, а интервју који је писац урадио са тадашњим председником, писцу није помогао да постане академик. Но, замислите колико је њих тако добило титулу академика? Колико њих представља научно-културни врх Србије? Е, управо због таквих, ћирилици се одбројавају дани, али ће, хвала Богу, у Србији увек бити довољно контраша који ће намерно да раде оно што није “ин”, како би рекли ови што им је латиница у првом плану.
Међутим, зашто библиотеке, државне установе, културни центри, пошто већ пишу ћирилицом не би откупљивали књиге искључиво на ћирилици. За неколико година, тај однос би био једнак, јер би и издавачи штампали на ћирилици. Нажалост, осим ова два листа, нико се није огласио поводом ове акције, иако мислим да би министарство културе требало да подржи или бар поздрави акцију. Али неће, јер министра културе не интересује ни национални идентитет, ни култура, ни информисање. Он је неко, чији је циљ био да постане неко, а не да уради нешто, па није ни чудо што је типичан представник другосрбијанаца, којима је све драже од сопственог идентитета.
Нажалост, колико је таквих, којима је битно да буду неко на одређено време? Много. Зато нам је овако, као да смо у лавиринту из ког не можемо да изађемо.
Али, није све тако црно. Сви смо гледали младе фудбалере који су се попели на кров света са исто тако младим селектором. Нису они прваци света само зато што најбоље играју фудбал, нити зато што су имали среће, него зато што су били јединствени, схватајући да ће свако од њих бити првак света само ако Србија постане првак света. Њихова песма, након победе “Србијо, волимо те” говори о томе како вредни људи, чистих душа могу да ураде све. Уместо да они уче од старијих, они уче старије, што опет даје неку наду да ће неки нови клинци бити она права слика лепе Србије.
Постоји још један детаљ, који сам приметио, као љубитељ фудбала, а и бивши фудбалер. Када је један одбрамбени играч Србије погрешио, подигао је руку у знак извињења тиму, а голман Рајковић му је притрчао и пољубио га у знак подршке, бодрења… Иста сцена, догодила се пре више од деценије, у сениорском тиму, али је тадашњи одбрамбени играч репрезентације ударио и опсовао свог саиграча. Тим је наравно касније изгубио.
Дакле за велике домете, потребно је јединство. Национално јединство. Зато, ако мислимо да кренемо напред, учимо од ових млађих, јер од старијих изгледа немамо шта да научимо осим јефтиног политиканства у покушају, попут несуђеног академика или актуелног министра, за кога сам начуо да ће бити смењен након прве реконструкције. Међутим, као што ћирилицу треба ставити у први план, исто тако треба говорити и радити на националном јединству које је једини спас за ову несрећну и лепу земљу, подстицати га, похвалити добро, а другосрбијанцима треба пружити прилику да, осим критике, покажу нешто што знају, па тек да онда говоре.
Каква би тек тада тишина настала.
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs
