Piše: Slaviša Pavlović

Svoju zemlju sam uvek posmatrao kao tek rođeno dete, kome treba pomoći i od njega načiniti čoveka, a kakav će čovek to dete da bude zavisi kakve mu vrednosti usadimo. Te vrednosti ne mogu se posmatrati sa dozom emocije, jer ljubav, ma koliko bila lepo osećanje, često zna da zaslepi čoveka. Isto tako, ne sme se posmatrati ni sa mržnjom, jer mržnja ubija sve vredno u jednom čoveku, ali ne samo u njemu, nego i u svemu što vidi i čuje.
Rehabilitovan je Draža Mihailović, četnički đeneral i heroj Prvog svetskog rata, što se retko pominje, a trebalo bi, jer ma šta mislili o nekome, treba sagledati i njegove dobre i loše osobine, a on ih je, poput svakog smrtnika, sigurno imao.
Tito ili Draža, večito pitanje. Ako mene pitate – nijedan. Srbija nije ni Broz ni Mihailović, ni kralj Petar. Srbija je dete koje treba da odgajamo.
Nažalost, zbog rehabilitacije, Srbija je i dalje podeljena, sedamdeset godina kasnije, kao da smo izgleda od Kosovskog boja do danas osuđeni da se delimo na dve strane, koje se međusobno nište i potiru, više nego što nam je bilo koji neprijatelj do sada uradio. Da su se Tito i Draža dogovorili, ne bismo imali ovakav problem danas, ali isto tako ne bismo imali ni komunističke čistke četrdesetih godina prošlog veka, u kojima je nestalo mnogo čestitih i poštenih ljudi, samo zato što nisu bili komunisti ili zato što je neko uperio prst u njih.
Ali, čini mi se da podele nisu najgore. Najgore je što sve podele u Srbiji prave neznalice sa fakultetskom diplomom, a raspiruju ih neznalice bez diplome, ili sa kupljenom, nošeni ljubavlju ili mržnjom, zbog svojih predaka.
Možda je meni lako da govorim, jer moj direktni predak nije bio ni četnik ni partizan. Ni jedne ni druge nije voleo, a komunistima je bio kriv i posle rata, pa se „zabavljao“ na prinudnom radu. Ali, isto tako, baka mi je pričala da joj je jedan brat bio u četnicima, jedan u partizanima. Niko nije otišao dobrovoljno. Došli su i odveli ih. Znalo se, ko neće, metak u čelo.
Na sreću, njih dvojica su se iz rata vratili sa različitim ideologijama i političkim uverenjima, ali je bratska ljubav bila jača od političke mržnje. Iskren da budem, kad bih se odrekao jednog, odrekao bih se i drugog, jer se oni jedan drugog nisu odrekli. Zar nismo mogli tako svi posle rata?
No, to je istorija jedne porodice u jednom ratu, koja se sigurno može preneti na većinu srpskih porodica. Samo mali i nebitni ljudi, kada se rat završi, još uvek ratuju, trujući pokolenja pričama o zlim četnicima i zlim partizanima, a da budemo iskreni, kao što reče vladika Nikolaj, niko od dobrih ljudi nije išao u rat da se naslađuje ratom, nego da se spasi od njega. A takvih je u Srbiji bilo najviše.
Danas, sedamdeset godina kasnije, pristalice četničkog pokreta, opevaju pesme o Draži i kralju Petru, a nemaju pojma da je kralj Petar izdao svog vernog Dražu. Ako neko traži razlog Mihailovićeve nesrećne sudbine, prva vrata na koja treba da zakuca jeste dom kralja Petra, koji je iz Londona, naredio svom vernom generalu (godinama spavao po šumama, boreći se da sačuva njegovo pravo na monarhiju) da se stavi u službu Titovih jedinica ili da prevedem, razrešio ga dužnosti.
Takav postupak monarha prema svom vernom vitezu u istoriji nije zabeležen. Nažalost, danas se monarhisti kralja Petra bore za Dražinu rehabilitaciju, iako sam siguran da bi Draža Mihailović više voleo da bude nedokazani mučenik nego dokazano rehabilitovan od strane neznalica. Dakle, da bismo rehabilitovali nekog, moramo znati istoriju, a da bismo je znali, moramo je naučiti i istražiti, a da bismo je naučili i istražili moramo joj prići bez ikakvih ideoloških predrasuda.
Mi imamo dve vrste istoričara: potomke četnika, kojima je Draža heroj i potomke partizana, kojima je draža sinonim za koljača. Siguran sam da će vreme pokazati, kada se kao narod, bar još jednu ili dve generacije izmešamo i svi postanemo potomci i četnika i partizana, odnosno kada prođe dovoljno vremena da mržnja ne preuveličava i da ljubav ne zaslepljuje.
Nije mi jasno, kako ovi, koji su hteli da opravdaju Dražu, nisu rekli da Mihailović nije komandovao svim četnicima. Bilo je mnogo seoskih grupa, potom četnici Koste Pećanca i mnogih drugih samozvanih četnika, koji su sarađivali sa Nemcima i ustašama, i koji su načinili velike zločine, a nisu priznavali Mihailovićevu komandu.
Potom, kako je moguće da Mihailović bude na poternici Nemačkog rajha, zajedno sa Titom, ako se borio na strani Nemačke? Ali, možda je i prešao na njihovu stranu kada ga je kralj izdao, ili da definišemo drugačije, kada je on odbio da posluša kralja kom je dao zakletvu? Da li je to izdaja?
Naša istorija je toliko komplikovana da smo samo zagrebali pri vrhu, što je dovoljno za novu podelu, bez provere šta se nalazi ispod toga. Mislim da to treba istražiti, pa tek onda dati odgovor. Verujte mi da je Draži Mihailoviću svejedno, rehabilitovali ga danas, ili za 50 godina, ali nije isto Srbiji.
Ali, moram da napomenem, nisam za rehabilitaciju celokupnog četničkog pokreta, jer su mnogi delovi tog pokreta bili sve ono o čemu piše istorija (treba proveriti da li je Draža) ali isto sam tako za osudu komunističkih zločina nakon rata.
Ne znam ko je bio Draža Mihailović, ne znam da li je zaslužio rehabilitaciju, ali znam da moramo da prestanemo sa podelama, a prestaćemo da se delimo kada saznamo istinu. Istina će doći kada otkrijemo svoju istoriju i prihvatimo je, bez želje da opravdamo svog dedu četnika ili dedu partizana. Zaboga, svi smo mi braća i svi grešimo, pa ako su nam preci negde pogrešili, dovoljna nam je kazna što ih ispravljamo, zašto tražimo da nam i potomci plaćaju njihove grehe.
Zar da dete, sa početka priče, ubijemo zbog praroditeljskog greha?