Пише: Саша Јанковић
Државни избори у Јужној Аустралији су протеклог викенда изазвали велику пажњу аустралијске јавности. Наравно, у фокусу је спектакуларни пораз досадашњег либералног премијера Стивена Маршала и глатка победа лидера опозиције Питера Малинаускаса. Када је питању Јужна Аустралија јасно је да време лабуриста у тој држави тек долази али је појединим аналитичарима помало нејасно на којим је конкретно основама четрдесетједногодишњи Малинаускас победио. Једно је сигурно, Маршалова двогодишња ковид политика доживела је тотални крах на изборима и може се слободно рећи да је досадашњи премијер постао званично прва велика политичка жртва пандемијске политике у Аустралији. У овом тренутку док још траје пребројавање гласова, Маршал је у великој неизвесности да ли ће задржати место у својој изборној јединици Данстен (Dunstan), где лабуристкиња Кресинда О’Хенлон тренутно води за више од 8.000 гласова. Уколико Маршал изгуби своје место у Парламенту биће то прави пораз над поразима. Досадашњи премијер који се углавном неславно прославио у време док је Јужна Аустралија била „ковид тврђава“ води тамошње либерале већ девет година. Иако је сада релативно лако набројати неке евентуалне грешке које је Маршал направио у последње време, међу којима је свакако и повећавање пореза на земљу то јест некретнина, прича је као и обично много шира од тога. Ова мера је свакако непопуларна и бирачима се то никако није допало али је она била и потпуно очекивана након двогодишњег бесомучног трошења новца за време ковид изолације државе. Две године је Јужна Аустралија добровољно чекала да пандемија прође и да се онда њени лидери појаве као апсолутни победници и као да се ништа није ни дешавало у свету. Сада видимо након ових избора да је то једноставно немогуће и да ће последице само-изолације бити дуге и тешке. Извесно је и да ћемо одлуке појединаца плаћати сви ми заједно у годинама које долазе, можда и више деценија. Енормни раст ковид случајева након отварања ове државе прошлог новембра је показао да је суочавање са стварношћу неминовно кад-тад и да последице могу бити још катастрофалније. То је сада коначно на својој кожи осетио и Маршал који је све до јуче веровао да је његова политика била спасоносна за већину тамошњих грађана. Потребно је само вратити се две године уназад и запитати се ко је уопште питао грађане Јужне Аустралије шта они желе. Откуд право Маршалу да пунолетним грађанима те државе забрани излазак или улазак у властиту државу? Откуд му право да он одрасле људе третира као незреле и недорасле доношењу одлука које су за њих битне? Те одговоре добио је Маршал врло јасно на протеклим државним изборима, где су грађани коначно ослобођени страха и фрустрација, рекли шта мисле о његовој двогодишњој политици.
У целој причи, наравно, највећи добитник је лидер лабуриста и нови 47. премијер Јужне Аустралије Питер Малинаускас. По оцу пореклом је Литванац али у себи има и мађарске и енглеске крви што га чини типичним Аустралијанцем новог доба. Први пут је глатко победио као државни посланик на изборима 2018. године у својој изборној јединици Кројдон, где иначе живи и доста Срба. Искрено верујем да су неке од његових личних ставова препознали и тамошњи Срби. Иако је још тада био истакнути члан лабуриста у Јужној Аустралији, интересантно је да су неки његови политички ставови у супротности са званичном политиком Лабуристичке партије. Тако је на пример Малинаускас још 2011. године на питање о истополним браковима, еутаназији и абортусу изјавио да су његови ставови у том погледу јако конзервативни. Три године касније се заложио за коришћење нуклеарне енергије у енергетске сврхе док је климатске промене тада назвао само изазовом. Ови врло интересантни ставови су га временом профилисали као младог и амбициозног политичара који пре свега мисли својом главом, и не мари за политичку коректност и додворавање партијским лидерима у Канбери. Као отац две ћерке и сина, нови премијер врло често истиче породичне вредности што га чини политичким лидером старог кова. У исто време он наглашава да искрено верује у једнакост свих грађана, са личном жељом да храбро настави политику неких најславнијих аустралијских лабуриста, као што је то био некадашњи федерални премијер Гоф Витлем. Након овог политичког преокрета сада су очи јавности упрте у Канберу са питањем ко ће бити друга пандемијска политичка жртва. Разлога за оправдани страх имају сада и актуелни федерални премијер Скот Морисон и државни премијер Викторије Данијел Ендрјус, чије ћемо политике имати прилике да оцењујемо већ врло брзо.
