Piše: Saša Janković
Istorija je pametnim ljudima oduvek bila učiteljica života ali izgleda da današnji svet nije mnogo naučio iz krvavog dvadesetog veka. Svi veliki totalitarizmi kao i najveće katastrofe modernog sveta počele su upravo današnjim rečnikom rečeno „otkazivanjem“ ili negiranjem drugih ljudi i njihovih mišljenja. Hitler je kao kancelar Trećeg Rajha naredio paljenje i zabranu svih knjiga koje su u suprotnosti sa nacističkom politikom. Staljin je ljude koji se nisu slagali sa njim, nakon njihovog fizičkog odstranjivanja, nastojao i da zauvek izbriše iz kolektivne memorije kao da nikad nisu ni postojali. Tako su ljudi koji su nekad imali vrlo važne društvene i političke uloge jednostavno nestajali sa lica zemlje a zamim tim i iz svih udžbenika, snimaka, fotografija… Samo njihovo slučajno pominjanje moglo je biti neoprostiv greh za svakog pa je tako i nekadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz za tu priliku napravio politički zatvor na Golom Otoku gde su zatvorenici silom prevaspitavani. Nakon kapitulacije i kraja Drugog svetskog rata Nemačka, Italija i Japan s pravom nisu želele da izbrišu sećanja na minulu prošlost koja ih je odvela u katastrofu. Ostali su mnogi spomenici širom Italije i Nemačke iz perioda fašizma jer je nove generacije trebalo svakodnevno podsećati na sva zla koja su se dešavala. Brisanje istorije ili kolektivnog sećanja jednog naroda jednostavno nikad nije bilo moguće i svi pokušaji da se tako nešto uradi su bili samo kratkog daha. Pre ili kasnije duhovi prošlosti uvek dođu po svoje i tako se budućim generacijama svako namerno zataškavanje istorije osveti na najgori mogući način.
„Kultura otkazivanja“ (Cancel Culture ili Call-out Culture) je moderna forma ostrakizma ličnosti iz javnog života ali takođe i njihovog brisanja iz nedavne prošlosti zbog današnjeg neslaganja sa njihovim delima ili mišljenjem. Čak ni stari Grci odakle i potiče reč ostrakizam nisu kažnjene ličnosti zauvek brisali iz kolektivne memorije već su ih kažnjavali privremenim progonstvom ili odstranjivanjem iz javnog života samo na određeni period, na primer na deset godina. Tek smo u totalitarnim režimima dvadesetog veka videli primere totalnog otkazivanja javnih ličnosti i to pre svega zbog njihovog eventualnog uticaja na društvene mase. Prve pokušaje modernog, trajnog ostrakizma videli smo sa javljanjem pokreta „#MeToo“ u Americi 2014. godine. Od tada je postalo sve učestalije „brisanje“ pojedinih javnih ličnosti iz života koje su u početku bile optužene za silovanje ili seksualno zlostavljanje. Zatim se prešlo na druge javne ličnosti iz bliske prošlosti koji su se na primer u svoje vreme izjašnjavali protiv gej osoba ili istopolnih seksualnih veza. Ubrzo je na red došao i sam Abraham Linkoln jedan od „očeva američke nacije“ koji je sticajem ondašnjih okolnosti podržavao držanje robova. Naravno, istorija je o takvom vremenu jasno dala svoj sud i danas su svi ljudi jednaki ali nerazumevanje konteksta jednog vremena može nas odvesti u potpuni istorijski haos i u još veće zablude koje možda donosi današnje doba. Ma kakva god bila današnja i neka nova naučna saznanja vrlo je opasno ući u zamku gledanja na prošlost iz trenutne perspektive. Upravo to smo dobili pojavom pokreta „#MeToo“ koji nesporno ima svoju vrednost ali je zasigurno otišao predaleko. Bez sumnje je pomenuti pokret koji se vrlo brzo proširio i na čitav svet vešto iskorišćen u dnevne političke svrhe. Tako je moderni ostrakizam postao manje ili više i legitimno sredstvo političke borbe. Potrebno je samo naći kakve takve optužbe za na primer nedokazano seksualno zlostavljanje da bi se ta ličnost pod pritiskom javnosti jednostavno morala povući iz svih oblika javnog života.
Australijsko društvo i ovdašnja javna scena naravno nisu ostali imuni na takozvanu „kulturu otkazivanja“. Posledice ove prakse brzo su se osetile u našoj svakodnevnici kada su pojedine kompanije pod pritiskom javnosti bivale primorane da promene imena nekih svojih proizvoda zbog raznih optužbi. Najnoviji banalni primeri su poznati sir Coon Cheese ili kultni sladoled Golden Gaytime na kojima su odrastale čitave generacije Australijanaca. Prvi je „optužen“ za asocijaciju na rasizam a drugi za navodno podsmevanje gej osobama. Naravno, i jedna i druga asocijacija su potpuno besmislene i nepotrebne aluzije na današnju stvarnost. Ipak kompanije su brzo popustile i preimenovale svoje kultne proizvode pod pritiskom medija i pojedinih udruženja. Još jedan mnogo teži primer „kulture otkazivanja“ je poznati australijski selebriti šef i kuvar Piter Evans poznatiji kao jedan od sudija australijskog kultnog rijaliti programa „Moja kuhinjska pravila“ (My Kitchen Rules). Skoro celu deceniju je ovaj program vrlo uspešno emitovan na kanalu „Sedam“ (Chanell 7) a Piter je važio za jednog od najuglednijih selebriti šefova u Australiji. Sve do nedavno kada je Piter počeo da se bavi politikom ili tačnije stvarima koje su ovde tabu teme a jedna od njih je i aktuelni korona virus. Kada je u pitanju sve ono što se dešava oko korona virusa postoji samo jedna zvanična istina i zato je svako preispitivanje aktuelne vladine politike neoprostiv greh i opasnost po društvo. Osim što je Piter brzo izgubio svoj poslovni ugovor sa Kanalom Sedam isključen je i sa svih društvenih mreža. Vrhunac u tom medijskom linču bilo je povlačenje njegovih knjiga sa polica većine velikih marketa kao što su Kmart, Target, BigW… Evansove popularne knjige pritom nemaju nikakve veze sa aktuelnim virusom i uglavnom su o hrani, kuvanju i dijetama. Suština ovog primera je upravo u medijskom linču prema osobama koje drugačije misle i ne slažu se sa zvaničnom politikom. Njihovo kažnjavanje i isključivanje iz javnog života potrebno je da bi se zastrašilo svako kritičko mišljenje i da bi oni poslužili kao primer drugima koji bi eventualno mogli krenuti tim putem. Piter Evans jedna je od brojnih žrtava „kulture otkazivanja“ u svetu i eklatantni primer modernog fašizma na delu a njegova nesrećna sudbina je sramota za čitavo australijsko demokratsko društvo.
