Пише: Саша Јанковић
Главна тема ове недеље би свакако требало да буду федерални избори, који ће се одржати овог викенда. Морисонова коалициона влада наравно сматра да заслужује још један трогодишњи мандат, док опозиција упорно чека своју шансу. Чини ми се да је ово једна од најпрљавијих политичких кампања у последње две деценије. Либерали не презају ни од чега да у медијима и путем плаћених реклама оцрне лабуристе, као да су они били опозиција до сада а не власт. По оној опробаној старој методи: „можда није било најбоље, али ако ми изгубимо биће много горе“, власт иде на све или ништа. Без обзира на крајњи исход ових најскупљих аустралијских избора у историји, многе лоше ствари се нажалост неће променити ни после тог викенда. Једна од поражавајућих чињеница за све Аустралијанце који зависе од јавног здравственог система, такозваног „медикера“ је приступ здравственој нези. С тим у вези долази и овонедељна тужна вест о осамдесетогодишњој жени из Перта, која ја умрла од срчаног удара чекајући долазак хитне помоћи. Амбулантна кола су стигла тек након два и по сата и особље је само констатовало смрт несрећне жене.
Ово је била само још једна вест из црне хронике у низу која се тиче неефикасности и аљкавости хитне помоћи широм земље. Било да је реч о Перту, Тауснвилу, Њукаслу или Мелбурну, проблем је свуда исти. Аустралија једноставно нема довољно медицинских кадрова, чак ни за оне најосновније здравствене услуге као што је хитна помоћ. И то је управо оно што најмање очекујемо од било које власти, да нам у тренутку када се спашавају животи помогну без одлагања. Сетимо се само да је читава двогодишња, често врло сурова и бескруполозна ковид политика у Аустралији била вођена на основу циља да се спасу старији и болесни. који су били најрањивији од корона вируса. Многе земље у свету нису пристале на жртвовање економије и менталног здравља читавог становништва, зарад спашавања живота најстаријег дела популације. Аустралија је била једна од ретких земаља која је играла на ту карту жртвовања економије у првих двадесет месеци пандемије. Данас полако увиђамо и катастрофалне последице те политике. Свакодневна инфлација и погоршавање животног стандарда је само једна од последица корона политике. Јер можда је премијер Западне Аустралије Марк Мек Гоувен спасио ту несрећну жену да се не разболи од ковида у последње две године, али је зато она прошле недеље умрла због последица те исте политике. Извесно је да би жена вероватно била спашена да је неопходна помоћ била пружена у неко догледно време, које чак није ни морало да буде у првих сат времена. Последице корона хистерије која је била на делу у Западној Аустралији током изолације је реално спречила на десетине ако не и стотине хиљада људи да приме здравствену негу на време. Многи нису могли да дођу на ред због посебних рестрикција у болницама и одлагања хирурушких oперација, док је број људи који је реално избегавао да чак и оде на преглед вишеструко пута већи.
Посебан проблем од доласка кола хитне помоћи представља и само телефонско позивање броја „000“ (triple zero). Према истраживању листа „Еијџ“ (The Age) и тв емисије „60 минута“ (60 minutes) само од октобра прошле до марта ове године, у Викторији је умрло дванаест људи због неадекватног пружања услуга позивањем броја за хитне случајеве. Међу ових дванаест настрадалих је било чак четворо деце и сви би они били живи да се на јављање оператера није чекало предуго. Потпуно је неопростиво да се на многе позиве чак и не одговори и да долази по прекида веза током чекања да се оператер јави. Примери су потпуно невероватни и тешко је прихватити да се то дешава у Аустралији, која је само на ковид вакцине потрошила милијарде долара у последњих годину дана. Када су родитељи двогодишњег дечака из Викторије који се тешко повредио на базену у новембру прошле године позвали „000“ чекали су више од 6 минута да се веза успостави. Када је хитна помоћ дошла несрећни дечак је већ обилно искрварио и иако пребачен у болницу преминуо је неколико дана касније. Још један случај из тог периода говори о двогодишњој девојчици која је преминула на базену, јер су родитељи чекали више од десет минута само на успостављање везе и јављање оператера.
Финансирање здравственог система у Аустралији је прилично компликовано. Већим делом средства долазе од федералне владе која је у принципу одговорна за финансирање „медикера“. Са друге стране хитна служба, као и добрим делом изградња болница је у надлежности државних влада. Да ли комплетан систем надлежности над здравственим системом може бити бољи и практичнији тешко је рећи али је сигурно да њихови резултати морају бити далеко учинковитији. Зато на предстојећим федералним изборима оправдање за потпуни колапс хитне службе у свим аустралијским државама немају ни либерали ни лабуристи. Из простог разлога што и једна и друга партија учествују у власти на различитим нивоима, па самим тим и деле одговорност за овакве трагичне догађаје.
