[dropcap font=“0″]N[/dropcap]e znam koliko udruženja postoji u Srbiji. To je jednostavno registrovati. Potrebno je samo deset potpisnika kako bi došlo do njegovog osnivanja. Mali je broj onih koji, poput raznih humanitarnih organizacija, posluju u skladu sa svojim ciljem. Da ne budem pogrešno shvaćen, nisu oni lopovi, ili osnovani zarad nečije zarade, već da bi neko uz svoje ime dodao predsednik, direktor, portparol nečega…
Tako, na primer, pre više od jednog veka, kada je Srbija težila i polako postajala jedna ozbiljna država, tadašnje udruženje književnika nije primalo svakog pod svoje okrilje. Ne može tek tako da se bude ni član, a kamo li predsednik ili direktor, nego je bilo potrebno da osim književnog kvaliteta poseduje i jedan drugi kvalitet, da izabrani bude uticajan i sposoban da se nosi sa ciljevima.
I veliki pesnik, Aleksa Šantić, kada je osnivao “Gusle” ili mostarski časopis “Zora” imao je mnogo problema da nađe adekvatne saradnike, jer nije želeo bilo koga, inače nikada ne bi bio ozbiljno shvaćen, bez obzira što su i časopis i udruženje bili provincijskog karaktera, kakav je bio tadašnji Mostar, a osim kulturnih, postojali su i politički i ideološki ciljevi.
Danas, sto godina kasnije, nijedno udruženje, a ima ih na stotine, ne poseduje nikakvu vrstu ideologije. Kod svih kulturnih organizacija ovog tipa, u Statutu piše da se zalažu za napredak kulture, međutim samim svojim postojanjem je degradiraju. Dugo sam razmišljao da osnujem organizaciju koja će se baviti kulturom, koju bih nazvao “Mlada Srbija”, kako bi se borila za očuvanje kulturnog identiteta nacije i promovisanjem kulture u odnosu na potpunu estradizaciju Srbije, ali sam shvatio da bi nam trebale godine da se profilišemo, ne zbog toga što ne bismo radili, nego zbog toga što više niko nema poverenja u organizacije ove vrste, a pritom za nekoliko godina ni ja više ne bih bio mlad, pa samim tim, baviti “Mladom Srbijom” nije za mene.
Kada je književnost u pitanju, u Srbiji postoji nekolicina organizacija, međutim većina njih funkcionišu po principu “organizovali smo se da bismo se družili.” Pa zar to ne može i bez papira i registracije? Izgleda da ne. Neko mora da nosi titulu predsednika, bez obzira što ona ne znači puno, čak za pametne ljude ne vredi ničemu, jer je valjda titula srazmerna i veličini i uticaju organizacije.
Postoje i dva navodna velika udruženja: Srpsko književno društvo i Udruženje književnika Srbije. Oni su nekada bili jedno, pa su se po starom srpskom običaju podelili i sada imaju kancelarije jedni pored drugih. njihov uticaj na srpsku književnu scenu je minoran, da ne kažem da ne postoji, osim pojedinaca, koji su članovi, ali njihov uticaj nije zato što su deo udruženja već zato što su formirani kao umetnici i iza sebe imaju karijeru.
Nekada je, gore navedeni Aleksa Šantić, i kao cenjeni pesnik, morao dobro da se pomuči da bi postao član ili deo jednog “državnog” ili nacionalnog tima. Danas, taj nacionalni tim prima svakoga. Dovoljno je da napišete knjigu, kakva god da je, od 20 strana, ili sa 20 pesama i da aplicirate. Za nekoliko dana stići će vam odluka gde se navodi da ste primljeni i da morate da platite članarinu. Kada izdvojite određenu, ne tako veliku sumu, postajete član udruženja, odnosno registrovani književnik. Nema veze što je vašu knjigu pročitalo možda samo deset ljudi i što ne vredi ničemu, ali ako ste platili članarinu, vi ste dobili svoje mesto. Postali ste književnik.
To je kao kada bih ja zamenio sijalicu na svom automobilu, napravio snimak da znam to da uradim, i ubrzo bio član udruženja autoelektričara Srbije, odnosno priznati autoelektričar. To što ništa drugo o automobilima ne znam, nema nikakve veze, jer mogu ponosno da nosim svoju titulu, napravim svoj sajt i u biografiju ubacim “2014. godine primljen za člana…”
Zato ja, bar ne za sada, iako ispunjavam sve uslove, nikada neću postati član UKS. Zašto? Da mašem članskom kartom kao Radovan Treći? Da budem priznat na papiru, jer imam karticu sa brojem? Ne, hvala.
Razgovarao sam sa mnogim ljudima, priznatim piscima, u smislu kvaliteta i književnog rada i pitao ih da li im pomaže nešto što su deo jedne navodno prestižne organizacije. Odgovor svih je bio isti. “Sete me se kad treba da platim članarinu.”