[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]е знам колико удружења постоји у Србији. То је једноставно регистровати. Потребно је само десет потписника како би дошло до његовог оснивања. Мали је број оних који, попут разних хуманитарних организација, послују у складу са својим циљем. Да не будем погрешно схваћен, нису они лопови, или основани зарад нечије зараде, већ да би неко уз своје име додао председник, директор, портпарол нечега…
Тако, на пример, пре више од једног века, када је Србија тежила и полако постајала једна озбиљна држава, тадашње удружење књижевника није примало сваког под своје окриље. Не може тек тако да се буде ни члан, а камо ли председник или директор, него је било потребно да осим књижевног квалитета поседује и један други квалитет, да изабрани буде утицајан и способан да се носи са циљевима.
И велики песник, Алекса Шантић, када је оснивао “Гусле” или мостарски часопис “Зора” имао је много проблема да нађе адекватне сараднике, јер није желео било кога, иначе никада не би био озбиљно схваћен, без обзира што су и часопис и удружење били провинцијског карактера, какав је био тадашњи Мостар, а осим културних, постојали су и политички и идеолошки циљеви.
Данас, сто година касније, ниједно удружење, а има их на стотине, не поседује никакву врсту идеологије. Код свих културних организација овог типа, у Статуту пише да се залажу за напредак културе, међутим самим својим постојањем је деградирају. Дуго сам размишљао да оснујем организацију која ће се бавити културом, коју бих назвао “Млада Србија”, како би се борила за очување културног идентитета нације и промовисањем културе у односу на потпуну естрадизацију Србије, али сам схватио да би нам требале године да се профилишемо, не због тога што не бисмо радили, него због тога што више нико нема поверења у организације ове врсте, а притом за неколико година ни ја више не бих био млад, па самим тим, бавити “Младом Србијом” није за мене.
Када је књижевност у питању, у Србији постоји неколицина организација, међутим већина њих функционишу по принципу “организовали смо се да бисмо се дружили.” Па зар то не може и без папира и регистрације? Изгледа да не. Неко мора да носи титулу председника, без обзира што она не значи пуно, чак за паметне људе не вреди ничему, јер је ваљда титула сразмерна и величини и утицају организације.
Постоје и два наводна велика удружења: Српско књижевно друштво и Удружење књижевника Србије. Они су некада били једно, па су се по старом српском обичају поделили и сада имају канцеларије једни поред других. њихов утицај на српску књижевну сцену је миноран, да не кажем да не постоји, осим појединаца, који су чланови, али њихов утицај није зато што су део удружења већ зато што су формирани као уметници и иза себе имају каријеру.
Некада је, горе наведени Алекса Шантић, и као цењени песник, морао добро да се помучи да би постао члан или део једног “државног” или националног тима. Данас, тај национални тим прима свакога. Довољно је да напишете књигу, каква год да је, од 20 страна, или са 20 песама и да аплицирате. За неколико дана стићи ће вам одлука где се наводи да сте примљени и да морате да платите чланарину. Када издвојите одређену, не тако велику суму, постајете члан удружења, односно регистровани књижевник. Нема везе што је вашу књигу прочитало можда само десет људи и што не вреди ничему, али ако сте платили чланарину, ви сте добили своје место. Постали сте књижевник.
То је као када бих ја заменио сијалицу на свом аутомобилу, направио снимак да знам то да урадим, и убрзо био члан удружења аутоелектричара Србије, односно признати аутоелектричар. То што ништа друго о аутомобилима не знам, нема никакве везе, јер могу поносно да носим своју титулу, направим свој сајт и у биографију убацим “2014. године примљен за члана…”
Зато ја, бар не за сада, иако испуњавам све услове, никада нећу постати члан УКС. Зашто? Да машем чланском картом као Радован Трећи? Да будем признат на папиру, јер имам картицу са бројем? Не, хвала.
Разговарао сам са многим људима, признатим писцима, у смислу квалитета и књижевног рада и питао их да ли им помаже нешто што су део једне наводно престижне организације. Одговор свих је био исти. “Сете ме се кад треба да платим чланарину.”